Kad inflacija i kurs dižu BDP

Plate i penzije, takođe. Za rast BDP-a obično su zadužene investicije, potrošnja i izvoz. Začudo, u poslednjih desetak godina, rasle su i investicije i potrošnja i izvoz, ali se nisu baš pokazali uspešnim.

BDP je od 2013. do 2022. godine, dakle za deset godina, realno (mereno u stalnim cenama) uvećan za 29 odsto ili 2,7 odsto godišnje, a u poslednjoj godini tog perioda, 2,3 odsto. Sa tim rastom ostali smo u odnosu na evropski nivo razvijenosti, tamo gde smo bili i pre deset godina, u društvu sa BIH, Severnom Makedonijom i Albanijom.

Ali što ne mogu investicije, potrošnja i izvoz, a ove godine će, po svoj prilici, naročito zanemoćati, može inflacija i kurs dinara, bezmalo, ravan onom s kraja 2012. godine. Šta mogu inflacija i kurs, to pokazuju poslednje tri godine pomenutog perioda. Za te tri godine BDP je realno povećan za 9 odsto. U 2020. desio se, zbog pandemije, pad BDP-a za 0,9 odsto, u narednoj je ostvaren fantastičan rast od 7,5 odsto, a u 2022. godini zabrinjavajućih svega 2,3 odsto, za trećinu manji od EU proseka u toj godini.

Ali uz inflaciju, trogodišnji rast iznosi 31 odsto, a zahvaljujući nepromenjenom kursu dinara u odnosu na evro, toliko je BDP porastao i u evrima i dostigao 60,3 milijarde evra.

Da je kojim slučajem inflacija ostala i ovih godina na nivou od dva odsto koliko je iznosila 2019. godine, a kurs dinara u odnosu na evro ostao na 124 dinara za 1 evro, kakav je bio početkom 2017. godine, naš prošlogodišnji BDP bi iznosio 50,5 umesto 60,3 milijarde evra. Srazmerno bi bile manje i plate i penzije ako bi rasle u skladu sa rastom BDP-a, što se smatra poželjnim rastom ličnih primanja.

Naopako, kako bi se državni čelnici ponosili rastom BDP-a, plata i penzija. A tek padom javnog duga u odnosu na BDP. Zahvaljujući tolikom BDP-u u evrima, javni dug s kraja prošle godine, od 33,33 milijarde evra, iznosio je 55,1 odsto BDP-a, dakle, znatno niže od tolerantnih 60 odsto, za razliku od mnogih razvijenih zemalja sa javnim dugom na nivou ili iznad BDP-a.

Da ne bi visoke inflacije i ovakvog kursa, tih 33,33 milijarde evra javnog duga činilo bi 66 odsto BDP-a. Doduše, možda bi javni dug u tom slučaju sporije rastao.
Za dve prethodne godine javni dug je porastao za 6,66 milijardi evra, a samo za pet ovogodišnjih meseci za 2,2 milijarde evra, sa velikim izgledima da do kraja godine dostigne 38 milijardi evra.

Ali, opet, nema problema. I ove godine će i pored, verovatno, manjeg realnog rasta BDP-a od prošlogodišnjeg, rast BDP u evrima iznositi oko 14 odsto i moguće premašiti 68 milijardi evra, pa će javni dug, i ako zabrinjavajuće visok, ostati u odnosu na BDP na prošlogodišnjem nivou.

Nije visoka inflacija samo dizala BDP, već i budžetske prihode, naročito od PDV-a i akciza, i smanjivala zavisnost budžeta od realnog rasta BDP-a. Tako i ove godine imamo manji budžetski deficit od planiranog što, kažu državni čelnici, daje mogućnost povećanja plata i penzija, pa i drugih davanja, sve zarad podizanja potrošnje i privredne aktivnosti.

Za razliku od vlasti kojoj visoka inflacija nije pravila glavobolje, građanima, i zaposlenim i penzionisanim, rast plata i penzija, čak, iznad inflacije, kako pokazuju zvanične statistike, ne obezbeđuju očuvanje standarda.

Pogotovo onim sa ispod prosečnim platama, čija glavnina plata, a penzija pogotovo, odlazi na proizvode i usluge čije su cene rasle znatno više od zvanične inflacije, pa će trka u rastu prosečnih plata i penzija i inflacije, za mnoge i ove godine biti od male vajde.

Inflacija će verovatno i dalje padati, tj. cene će sporije rasti, a ne padati. To znači ostaće i dalje na visokom nivou, što pri sadašnjem kursu dinara nikako ne ide naruku izvozu, koji bi trebao da kompenzira skroman nivo domaće potrošnje i obezbedi veći realni rast BDP-a, od ovog koji ni malo ne ohrabruje.

Jednostavno, treba nam ekonomija od koje zavisi i inflacija i kurs dinara, a ne obratno.

Autor je ekonomista iz Beograda

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.