Kako pomoći siromašnima

Saša Nikašinović Poskupljenje osnovnih životnih namirnica koje je delom stiglo, a delom je tu pred vratima najteže će pogoditi najsiromašnije. Inicijativa predsednika Borisa Tadića da se taj udar na standard onih koji i bez tih poskupljenja žive u bedi ublaži došla je tako u pravi čas. Ipak, veliko je pitanje šta se tu i u kojoj meri može učiniti. Problem je kako u modelima te pomoći tako i u parama koje treba izdvojiti.
Iako u Tadićevoj inicijativi nema nikakvih detalja neki su, oslanjajući se na ranija slična iskustva, najpre pomislili da bi jedna od glavnih mera moglo biti dotiranje takozvanog „narodnog hleba“. Taj model je, inače, primenjivan i u bivšoj Jugoslaviji, ali i u onoj iz Miloševićevog vremena, gde je čak prošireni i jeftinim mlekom, šećerom, uljem i mesom. U oba slučaja rezultati su bili loši. Jeftinih namirnica nije u prodavnicama bilo dovoljno, a država je trošila ogromna sredstva jer je dotirala i siromašne, ali i one koji su mogli da plate punu cenu.
Kad je o „narodnom hlebu“ reč poučna je priča iz vremena SFRJ. Slovenci su tada izjavili da oni ne nameravaju da dotiraju takav hleb i objasnili svoj stav: „Crni hleb nije simbol niskog nego visokog standarda. Zašto bismo onda odvajali sredstva da dotiramo najbogatije?“ I kod njih „narodnog hleba“ nije bilo. To davnašnje slovenačko iskustvo stiglo je i ovde. Dovoljno je samo da u pekarama i samouslugama uporedite cene crnog i belog hleba, pa će sve biti jasno.
Sve to, naravno, ne znači da se siromašnima ne može pomoći, ali je najvažnije pitanje koliko se za tu svrhu može odvojiti para. Vlada je već napravila budžet koji je obimniji nego što bi to trebalo. Sigurno je da se ne bi usudila da taj preveliki budžet sada još i uvećava. A bez velikih para (koje su, uzgred budi rečeno, potrebne i za onaj narodni hleb) nije moguće obezbediti ni nekakvu veliku direktnu pomoć siromašnima.
Postoje, ipak, načini da se pomogne siromašnima, ali to zahteva preraspodelu para i u republici i na lokalnom nivou. Za početak bi to moglo biti obezbeđivanje redovnog finansiranja i proširenja kapaciteta takozvanih narodnih kuhinja. Sredstva za te kuhinje nisu tako velika da se baš nikako ne bi mogla pronaći, a uz malo angažovanja ne bi izostali ni pokloni uspešnih privrednika. Ponešto bi, sigurno, mogla da izdvoje i velika javna preduzeća, recimo Telekom.
To, naravno, nije ni izdaleka dovoljno. Potrebno je povećati i obim socijalnih davanja, kao i popuste koje za plaćanje komunalnih usluga dobijaju najsiromašniji. Sve te mere treba staviti na papir, izračunati koliko šta košta i – što je svakako najteže – pronaći stavke na kojima bi moglo da se uštedi. Bilo bi veoma dobro i kada bi se obezbedila makar jednokratna pomoć penzionerima sa najnižim primanjima. Posebno onim koji žive u gradovima, jer je njihov standard najviše ugrožen.
Bez obzir na to šta će biti učinjeno sve su to samo mere koje mogu da donesu, možda i brze, ali u suštini skromne efekte. Za izlazak iz siromaštva potreban je intenzivniji razvoj privrede i što brže otvaranje novih radnih mesta. To, međutim, ne mora da znači da sve zavisi od visokih stranih direktnih investicija. Nešto se može učiniti i sa relativno malim sredstvima, kreditiranjem onih koji bi želeli da u sopstvenoj režiji pokrenu nekakav sopstveni posao.
Takvih kredita već ima, ali su oni nedovoljni i okrenuti su samo mladima. A verovatno je još važnije podržati porodični biznis najsiromašnijih. To je moguće i veoma malim sredstvima, ali odobravanim bez mnogo administrativnih peripetija. U svemu bi bila dobro došla i pomoć i saradnja humanitarnih i drugih nevladinih organizacija. I upućivanje korisnika na poslove kojima bi se mogli baviti.
Recept za takve kredite u svetu postoji. Indijski bankar Muhamad Junus dobio je čak Nobelovu nagradu za mir za ove kredite sa obrazloženjem „…trajan mir nije moguće postići sve dok široki slojevi ljudi ne nađu načina za izlazak iz siromaštva“. Junus je odobravao kredite u skromnim iznosima u seoskim područjima takoreći na časnu reč, često i nepismenim ljudima. Kamata je bila veoma bliska proseku kamate u komercijalnim bankama, a procenat otplate je bio čak 95, lanjske godine 99 odsto. Ovom drugom cifrom, inače, ne može da se pohvali nijedna velika komercijalna banka.
Junusov model moguć je i kod nas. Za to postoji i dokaz. Francuskinja poljskog porekla Maria Novak je posle rata u Bosni primenjujući Junusove principe među ženama u Srebrenici sa samo 500 maraka započela kreditiranje. Danas dobija oko 30.000 projekata godišnje od kojih uspeva da finansira tek svaki peti. Mnoge od njenih klijentkinja postale su uspešne male privrednice koje vode svoja preduzeća i školuju decu.