Kako sam postao pametan

Milinko Bujišić Ne treba mnogo truda i rada, niti naslednih osobina pa da čovek bude pametan. Pamet može da dođe u jednom trenutku kad se ni ti ni drugi, tebi bliski, tome ne nadaju i u to ne veruju. Pamet zna da dođe nekim sticajem okolnosti kao što ume i vlast da s neba dopadne. Meni se pamet desila, posle toliko godina, u jednom danu. Zanoćio sam kao neobrazovan, neuk i sa malim mogućnostima za razmišljanje, zbog čega se i nisam bavio nikakvim mentalnim poslom, a osvanuo sam kao pametan, obrazovan i sa velikim iskustvom i poznavanjem prilika u svetu, kao i znanjem nekoliko svetskih jezika.
A sve se to desilo zahvaljujući ovoj rubrici, koju sam do pre dve nedelje neprekidno pisao nekoliko godina. Iskoristio sam pauzu u pisanju da odem na izdržavanje petnaestodnevnog godišnjeg odmora koji mi je organizovala porodica. U vreme odmora sam pokosio livadu, okrečio kuću, popravio krov koji je godinama prokišnjavao, spremio drva za zimu i stotinu drugih poslova završio. Pokazalo se da najviše radim i da najbolje radne rezultate postižem kad sam na godišnjem odmoru.
Mnogi su me ubeđivali da sve drugo bolje radim od pisanja i da je krajnje vreme da promenim profesiju, ako je pisanje uopšte profesija, pitali su se. Iznosili su rezultate nekih istraživanja po kojima je najzdravije za svaku ličnost da u toku svog radnog veka promeni najmanje sedam profesija i sedam firmi. Po ovim nalazima, ja bih bio zdrav kao medved jer sam promenio deset firmi i dvadeset profesija. I opet nisam nekog zdravlja ni neke pameti. Ali idem dalje, ne stajem.
Dakle, prošlog petka, na ovom mestu objavljen je treći nastavak serijala uglednog intelektualca i najčuvenijeg našeg demokrate Desimira Tošića, pod nadnaslovom: „Ono što se nije moglo izbeći – lustracija u postkomunističkim zemljama“. U ovom tekstu, ugledni pisac pokazuje ogromno poznavanje situacije u svetu u poslednjih šezdeset godina, kao i sve drugo obrazovanje, razboritost i humanost. Njegovi stavovi nikoga ne ostavljaju ravnodušnim, ni one koji misle isto što i autor teksta, a pogotovu one koji su trebali da budu lustrirani.
Mnogi prijatelji i poznanici, koji su navikli da ja svakog petka objavljujem svoje tekstove na ovom mestu, nisu primetili da nema mog teksta i da je na tom mestu objavljen tekst gospodina Tošića, sa njegovim imenom i prezimenom i fotografijom. Ranom zorom počeli su da mi zvone telefoni i da pljušte pohvale.
Jedan prijatelj, koji godinama sve čita pa i tekstove u ovoj rubrici, odnosno, na ovom mestu, i koji je uvek imao neke primedbe, kaže mi da ne može da veruje da sam posle toliko godina napisao izvanredan tekst i da sam ga iznenadio svojim poznavanjem aktualne problematike u svetu i kod nas. Pitao me je kako je moguće da ja, preko noći, prevalim taj dugi put od netalentovanog i nemislećeg bića do sjajnog i modernog intelektualca. Inače, kaže da se spremao da mi savetuje da prestanem da pišem jer su moji dosadašnji tekstovi ličili na mene, njihovog autora, a to znači da ninašta nisu ličili. Još mi kaže da je bio odlučio da prestane da čita novine zbog mojih tekstova, jer dok je čitao moje ranije tekstove izgubio je svaku volju za sve što je pisano.
Dugogodišnjem i iskrenom prijatelju nisam hteo da kažem da to nije moj tekst, već sam mu rekao da je tekst plod našeg dugogodišnjeg druženja, odnosno da sam konačno nešto i od njega naučio i postao i ja moderan mislilac. Primio je to sa velikim zadovoljstvom rekavši da u tom tekstu prepoznaje i neke svoje misli i da bi on taj tekst i lično potpisao.
Većina mojih prijatelja iz nekih ranijih vremena, koji su imali veliku vlast a nikakvu odgovornost, takođe nisu primetili da taj tekst nije moj, napala me je da se zalažem za lustraciju, a da bi najpre trebalo mene lustrirati i to ne zbog onoga što sam radio već zbog onog što nisam radio, odnosno, što nisam bio hrabar kad je trebalo, već sada, kad su svi hrabri. Zapretili su da će, kad dođu ponovo na vlast, a na to dugo neće čekati, lišiti sve nas građanskih prava i da je lustracija mnogo nežna reč za ono što, ovakvima kao što sam ja, treba uraditi.
Kad god hoće nešto da izvuku od mene, članovi moje porodice kažu da sam pametan i mudar. A, u stvari idu na ono gde sam najtanji. Tu padam, dajem sve što traže i to od srca. I ovoga puta su zaigrali na moju slabu tačku, na moju pamet, i zamolili me da prestanem da pišem, jer gospodin Tošić mi je pokazao kako treba pisati i da ja kao razuman čovek treba da shvatim da nisam dorastao tom poslu. Kao najjači argument izneli su da ćerke treba da se udaju a sinovi da se žene i da bih ja, povlačenjem sa javne scene u miran život, pružio njima šansu za bolji izbor bračnih drugova. Čak su išli dotle pa su predlagali da bi najbolje bilo i da odem negde daleko od našeg grada kako bi se porodica moralno oporavila.
Kad sam obavestio urednika šta sam sve doživeo u vreme dok nisam pisao, rekao mi je da nastavim sa pisanjem sa opaskom da kad nema gospodina Tošića u novinama, dobar sam i ja, i da nema tako loše robe koja ne može da nađe svoga kupca i naveo mi gomilu primera koji potvrđuju njegovu tezu.