To se lako da zaključiti iz izveštaja inostranih medija, a i poređenjem snimaka, na primer, sa sličnim skupom u Parizu. Srpske vlasti i režimski mediji upinju se iz petnih žila da taj skup minimiziraju, da nekoliko desetina hiljada ljudi svedu na njima prihvatljivih sedam hiljada. I da prebrojavanje ponovo isture u prvi plan a ne šta je rečeno na tom skupu, šta ti ljudi traže, zašto su uopšte došli pred Skupštinu.

Kao da je važno da li je sedam, 17 ili 57 hiljada. Bitnije su okolnosti, protiv koga i protiv čega se demonstrira – i zahtevi sa tog skupa. Zar je predsedniku, premijerki i ministrima nebitno šta kaže jedan proizvođač malina koji se žali na monopol, zar im nije bitno šta poručuje vojnik sa Košara. Zar njima ništa ne znači kad im bivši sudija Vrhovnog suda nabroji kako krše Ustav i zakone.

Režimu su očigledno nebitni ti ljudi koji su se juče okupili u srpskoj prestonici. Ljudi koji nisu plaćeni da dođu na protest, koji misle svojom glavom, koji vide laž i kriminal, koji su ustali u odbranu države od uzurpatora na svakom nivou vlasti. Taj bunt neće prestati time što se umanjuje njegov značaj, što se pristojan svet fašizuje.

Vlast ima odličan način da smanji broj protestanata i taj način je jednostavan: vratiti u život zgažene institucije, zaustaviti kriminal i pljačku, prekinuti partijsko zapošljavanje i rasprodaju narodnog dobra, obustaviti govor mržnje i progon neistomišljenika i protesti će prestati. Nije to teško.

Za početak, kao dokaz da su razumeli poruke mogu da sruše bespravnu kafanu na Kopaoniku, da oslobode pravosuđe i državne medije svog uticaja, a umesto pogodbe za auto-put od Preljine do Pojata, raspišu tender. Dovoljno za početak.

Povezani tekstovi