Kalemegdan i naša stvarnost

Iznenadila se kad sam iz šire skale mogućih prednosti, počev od istorijskih sadržaja pa do turističke ponude, u prvi plan isturio jedinstvenost geološke (geomorfološke) građe kalemegdanskog prostora sa užom okolinom. Razumljivo da se iznenadila tim izborom, što je bilo i očekivano kad znamo da generacije u našim školama ne uče geologiju, jedan od vodećih predmeta iz domena prirodnih nauka.

Tako sam obrazlaganje mog izbora započeo geološkim specifičnostima kojim se ni jedan drugi grad Evrope ne može podičiti.

Ne postoji, pre svega, u Evropi gradsko područje sa toliko složenom geološkom građom, obeleženom trima geotektonskim jedinicama – Vardarskom zonom, starom Rodopskom masom i prostranim Panonskim basenom. Sve te celine imaju i svoje morfološke karakteristike. Tako se Vardarska zona, na primer, izdvaja tzv. kalemegdanskim (kalemegdansko – tašmajdanskim) sprudom. Ova krečnjačka (karstna) tvorevina predstavlja, kako dragoceni objekat našeg geonasleđa, tako i posebnu privrednu dragocenost grada, koja se mora posebno ispitati.

Verovatno je malo poznato da je tu, u užem gradskom području, u pomenutim i starijim sprudnim krečnjacima (u podini) formirana jedinstvena izdan, sa vodom izvanrednog kvaliteta. Interesantno je pomenuti i strme krečnjačke padine kojima se sprud završava na severu, zatim ogromnu Tašmajdansku pećinu, izvor Svete Petke, Rimski bunar… Za razliku od ovog kalemegdanskog terena, prostrano ravničarsko područje Panonskog basena, na severu, ima sebi svojstven geološki sastav i morfologiju. Na tu geološku tvorevinu i njene reke Savu i Dunav, sa Velikim ratnim ostrvom, sa Kalemegdana se pruža jedinstven pogled.

Desetinama i stotinama godina ovi prostori su bili svedoci burnih ratnih dešavanja. Kalemegdan je, ipak, odolevao, sačuvavši glavnim delom svoj prepoznatljivi prirodni i prostorni sklop. Čak su se i utvrđenja osvajača uklopila u kalemegdanski ambijent. Zato se postavlja pitanje kako smo u miru naših godina došli u situaciju da naš Kalemegdan branimo od nas samih. Nedovoljno obrazovanje i nedostatak ukusa ne mogu da budu opravdanje onima koji su sada na vlasti i koji danas hoće da varvarski oskrnave ovo dragoceno parče Srbije.

I počeli su već, sečom stabala, verovatno i rušenjem dela zidina. Dalje ruiniranje prostora podizanjem žičare i njene gondole, ogromne „skalamerije“ od gvožđa, nikako nije dopustivo baš na ovom mestu.

O drugim aktuelnim ruženjima grada, počev sa Beogradom na vodi, dosta se zna i ne zna. Naime, naše generacije moraju smoći snagu da odbrane Kalemegdan, da spreče ovako vandalski atak na njegovo prirodno istorijsko i kulturno nasleđe i sami grad, a za seču stabala neko, svakako, mora da odgovara. Pritom, vrlo je opasno što građane niko ništa i ne pita, pa bespomoćno stoje usred „graditeljskog“ haosa i saobraćajnog kolapsa. Vlast je, s druge strane, pritisnuta željama i uslovljavanjima brojnih nalogodavaca posla, a posebno su komplikovani zahtevi stranih investitora.

U tom galimatijasu od mase raznovrsnih projekata, počev od onih vezanih za projekat Beograd na vodi, podobnost projektanata i izvođača vrlo često nije ni bila bitna, kvalitet često nezadovoljavajući, a „cvetanje“ korupcije („visoke“ i „niske“) nezaobilazno.

Nepovoljan za društvo je, uz rečeno, jedan izraženi momenat. Vlast natura rešenja, a razrađuju ih za vlast podobni stručni ljudi, tj. stručnjaci tzv. druge lige. Svako je mogao da primeti kako su u slučaju Beograda na vodi i drugih složenijih zahvata zaobiđene naše cenjene arhitekte, urbanisti, prostorni planeri, građevinci, geolozi, arheolozi, kulturni radnici. Ti ljudi, poznate veličine naše nauke i kulture, na jedan neprimetan (tihi) način skrajnuti su iz društvenih dešavanja (praktično zatvoreni u četiri zida), ne samo zbog političke nepodobnosti.

Mogu da zamislim kako će se neke buduće generacije čuditi i pitati ko je mogao da realizuje ovaj ili onaj kič, čime je naružen gradski ambijent u celini.

Za čoveka znalca u nekoj naučnoj (stručnoj) oblasti nema teže kazne od one da gleda šta se sve u njegovoj sferi interesovanja u ovo naše vreme na prostorima Srbije dešava. Kad vidi kakvih „genijalnih“ rešenja ima, bespomoćnom, ostaje mu samo da tuguje. I tako, meni je sudbina dodelila baš pretežak „paket“, paket vezan za podzemne vode i vodosnabdevanje naše zemlje, u prvom redu; pritisnula su me neiskorišćena vrela karsta Istočne i Zapadne Srbije, nezaštićene vode pleistocenskih šljunkova duž Drine, Save i Dunava; ne mogu da shvatim šta su nam trebala skupa postrojenja Makiš I i II, pa moramo da pijemo rečnu vodu, zatim brana Svračkovo na Rzavu, najčistijoj našoj reci, itd. Uverili su me da se kod nas u oblasti vodoprivrede cene skupa rešenja. Ipak mi i dalje nije jasno što toliki novac dadosmo za brojne površinske akumulacije koje sada ne koristimo, dok Zrenjanin, na primer, decenijama nema vodu za piće.

Dug je, u stvari, spisak dana moje tuge, bio sam tužan dok je predsednik države svečano otvarao Ikeu na terenu istraženog i u literaturi opisanog izvorišta termomineralne vode; saosećam sa siromašnim žiteljima sa Stare planine dok se bore sa bahatom vlašću i investitorima da očuvaju Toplodolsku reku sa njenim prelepim kanjonom i vodopadom izmodeliranim u karakterističnim crvenim permskim peščarima i njenim prebogatim biodiverzitetom… Uostalom, ko mi je kriv što sam baš odabrao da se u Srbiji bavim hidrogeologijom. Naravno da me nakon višedecenijskog istraživačkog rada posebno pogađa podsećanje da mi današnje okolnosti nisu omogućile da realizujem neka složena, a za naše stanovništvo vrlo važna rešenja. Šta ćeš, tešim se ja, baš nas je pritislo neko vučije vreme; valjda će i ono proći.

Generalno, teško je očekivati neki napredak u našim društvenim okolnostima. Brzo se „zaljubljujemo“ u jakog vođu, koji posle misli za sve nas, a mi, uspavani njegovim lepim rečima, nismo ni svesni kako vremenom sve brže klizimo niz brdo. A sistem manipulacije masama može da bude doveden do savršenstva, da nas onako hipnotisane (Zrenjanince, na primer), vođa lako prevede žedne preko vode. Kontaminirani politikom i iluzijama, mi i ne primećujemo kako Srbiju postepeno uvodimo u neki tip (polu)kolonijalnog sistema, u kome se rasprodaju naša prirodna bogatstva i eksploatiše naša radna snaga.

Autokratski režim, po pravilu, formira nekvalitetan sastav administracije, oslonjen na kadrove vladajuće stranke, dok se funkcionisanje institucija sistema postepeno gasi. Takav režim prepoznatljiv je po lutanjima u vodama spoljne politike i ekonomije, praćeno siromašenjem naroda, korupcijom u sferi vlasti i sudstva, kriminalom i odsustvom vladavine prava, režimskim medijima i medijskim mrakom (koji u našoj zemlji pokriva preko polovine teritorije). O važnom pitanju za zemlju – rešavanju statusa Kosova i Metohije, godinama smo sedeli pred televizijskim ekranima i slušali beskrajne monologe predsednika, podgrevajući tako našu „otadžbinsku“ temperaturu, da bismo se ovih dana uverili kako smo se, u stvari, vratili na sami „Merkelovski“ početni momenat.

Bez obrazovanog naroda i razvijene nauke i kulture teško možemo da se približimo Evropi. A obrazovanje, nauka i kultura, svi su izgledi, ne spadaju među prioritete ove vlasti. Na tom planu, ponešto za srpsko društvo dragoceno, izvuku afirmisani (ne mnogo uvažavani) entuzijasti. Porazno je, na primer, da je budžet za kulturu grada Zagreba osetno veći od budžeta za celu Srbiju. O stanju zdravstvene zaštite stanovnika, o masovnom odlivu mozgova, o poraznoj demografiji, da ne govorimo… Nezadovoljstvo stanjem u zemlji, izraženo kroz višemesečne masovne protestne šetnje nepitanog naroda, bilo je, svakako, očekivano. To je, uostalom, karakteristika svakog diktatorskog režima, kod koga samo „piramidalno“ vladanje jednog čoveka, pre ili kasnije, dovodi do pukotina i urušavanja te tvorevine, počev od dela u kome je akumuliran intelektualni potencijal (Bukurešt, 1989; Beograd, 2000; Ankara, Istanbul, 2019). A sami vladalac ubrzo pada u zaborav.

Sanjam da živim u zemlji demokratije, zemlji slobode, prava i socijalne pravde; zemlji sa malo politike, a sa bogatim stanovništvom; zemlji poštene kvalifikovane administracije; zemlji u kojoj se cene sposobni i vredni ljudi; na kraju, u zemlji u kojoj predsednik biciklom dolazi na posao.

Autor je naučni savetnik u penziji i dugogodišnji generalni direktor Geozavoda