Kap veselja

Nataša B. Odalović Nimalo i nikada nisam gajila simpatije za one, svih fela, kojima je lična politička promocija, ulagivanje bilo kojim mentorima, o ličnom bogaćenju da ne govorim, bivalo i biva bitnije od sudbine Srbije. Bilo da je reč o političarima ili njihovim malima od palube, pametnim ili manje pametnim trbuhozborcima, hinjenim kritičarima a zapravo ulagivačima vlasti i ostalim pametujućim personama grata novog srpskog poretka. Ali, joooj, kada se setim kako mi je do nedavno bilo krivo kada ih, po mojoj naivnoj proceni, prekomerno kritikuju, a oni dobri, samo žele da se nađu majčici Srbiji!!! Kad gle! Ispala sam mali Perica u svom jalovom trudu da imam razumevanja za sve i svašta, samo ako je to, smatrajte da sam ovde žestoko opsovala, u «interesu Srbije». Trudila sam se da razumem dvorske filizofe i njihove dobre namere, trudila se da ne vidim kako se sav njihov «nezavisni» filozofski princip svodi na traženje opravdavanja i logičke obrade štetnih, nepoštenih i nebranjivih radnji njihovih političkih mecena. Smetalo mi je kada su takve – sada već odomaćene, osiljene i pravilno raspoređene po svim državnim medijima, štampanim i elektronskim, sada i inim sa nacionalnim pokrićem, pa gle paradoksa, oni su frekventnošću uterivanja pameti u zabludele Srbe postali živi dokaz ispravnosti podela nacionalnih frekvencija – trpali u neki blok neke prve, nevaljale Srbije. Sve mi je to smetalo, istinu zborim i samo istinu. I uzalud su me pametniji od mene, ili bar daleko bolje upućeni u sve što nam se dešava i zašto nam se dešava, pametno i pitali zašto i čemu i dokle taj, da li samarićanski, da li, negde, sumanuti poriv – poriv razumevanja baraba koje nam svima drže lekcije bez ustručavanja, a sa nevinim licem zabrinutih patriota i razumnih, je li, «neostrašćenih» državnih tumača nacionalnih interesa. Pokazalo se da nisam bila u pravu: niti su naivni, niti nevini, niti zabrinuti za Srbiju. Oni su deo plana, i oni taj plan odrađuju i zarađuju čuvajući tako plen.
Pa šta se to desilo da su mi postala nepodnošljiva njihova naklapanja i besprizorna širenja njihove istine među Srbima? Desilo se to da je mrak progutao ovu državu, a da oni drže svoje lojanice sa titravom svetlošću za koju uporno tvrde da su isto što i električna sijalica. Desilo se da oni hendluju ovu rašomonijadu preko koje smo došli do neke vlade i lagano, lukavo kao jude iskariotske, spinuju javnost da, eto: «jeste da je sve to što političari rade odvratno, ali da je preovladalo u narodu opšte uverenje da je bolje što je Srbija dobila vladu, nego da nije dobila“. Srbija koja grca u nemaštini, u poniženosti i kriminalu, kao uverena je u to što oni kažu da je uverena!!! E pa, znate šta, nisam se odviše bunila ni oko Ustava, jer sam smatrala da je bolji i ovakav od nikakvog, nisam se bunila ni na medijske i ostale podele plena, ni na sve laži koje smo progutali, nacionalnog interesa radi, ali sad su preterali.
Nije ih sramota ni da se sad pozivaju na «truli» Zapad, koji je do juče bio samo Satanino rodno mesto za sve njih i ništa više, a možda će i sutra opet biti, kad im zatreba za neku papagajevu teoremu, pa sad kao, jak argument to što i Zapad pozdravlja novu vladu. Koga briga sada šta kaže Zapad o Vladi? Ova vlada, uopšte je ne posmatram personalno, već anatomski uzduž i popreko i kako iz kojih interesa i kojim putem se porodila konačno, uz pomoć stotinu babica, kilava i nikakva, ta vlada neće valjati Srbiji ni za šaku pepela. Ta vlada, ne personalno, već suštinski, od zla oca i od gore majke, simbol je mraka sa krvavim uspomenama na čoveka kome nisu dali da diše, dok najzad nije skončao, kome su skakali po kičmi svi ti dušebrižnici Srbije sa namrštenim veđama, kravatama, leptirkama, mašnama i kamašnama, avaj, zabrinuti i «praznih» džepova, a tako požrtvovani da 24 sata ne prestaju da nam izigravaju Velikog Brata.