Kasnimo sa izborom

Dr Zoran Stokić Moć, jednako kao i budućnost jednog grada, jedne države, određena je onim što njeni stanovnici potencijalno umeju da urade. Činjenica je da mi kao bića najviše učimo iz tradicije u koju smo potopljeni. A od svih tradicija najranjivija je naučna: ona zavisi od kompletnog spleta društvenih i političkih odnosa. Uslov za nju je da ti odnosi dozvoljavaju svaku vrstu kritike, pa i kritiku vladajuće dogme. Pre dve hiljde godina naučna tradicija u Grčkoj zbrisana je pod naletom netolerancije „hrišćanske duhovnosti“. Trebalo je da prođe više od deset vekova pre nego što je ponovo počela da pušta korenje u evropskim gradovima. Humanizam i renesansa stvorili su društvene pretpostavke za utemeljenje naučne tradicije.
Ništa toliko ne upada u oči u našoj zemlji kao nedostatak te humanističke i empirijske, istraživačke, kritičke, građanske zapadne tradicije. Tehnička i naučna pomagala kojima se obilato koristimo u našoj svakodnevici ne mogu da sakriju našu duhovnu neizgrađenost. Kod nas se i danas – kao što je to bilo i u srednjem veku – duhovnim smatra samo ono što pripada području religijskog i metafizičkog. Krajnje je vreme da se suočimo sa činjenicom da smo mi, živeći u despotijama, prespavali evropske vekove ljudskog razuma, stvaralačke inteligencije, čija je duhovnost iz temelja preokrenula antičke naučne postavke i izgradila osnove empirijske nauke i građanskog društva. Bila je potrebna ogromna duhovna moć da bi se stvorila ta nova nauka, bilo je neophodno srušiti antički ideal da se sva događanja u prirodi i društvu mogu objasniti isključivo sredstvima dedukcije. Od opisa činjenica nauka je transformisana u skup objašnjenja i hipoteza. Naučnik koji predlaže novu teoriju uvek pravi izbor između, takoreći, beskonačnog skupa alternativnih hipoteza, s ciljem da „pretekne“ realne činjenice. A za tako nešto potrebna je oštroumnost i imaginacija najvišega ranga.
Tradicija ne samo što određuje sisteme vrednosti i „moralni okvir“ nekog duštva, već je odgovorna i za način mišljenja i zaključivanja, a to znači i direktno odgovorna za to kakve će operacionalne sposobnosti imati svaki pojedini član tog društva. Zašto je to tako? Korišćenje oruđa, na primer, nije privilegija samo ljudi, ali je zato najveća evoluciona prednost ljudske vrste vezana za – pojam predviđanja. Predviđanje je u sprezi s kasnijim razvojem čovečijeg mozga. Čovečiji mozak i celokupni nervni sistem unutar sebe povezani su „čudnim petljama“ tako da mi nismo sposobni primati vizuelne utiske drugačije nego procesom indirektnog zaključivanja. Zaključivanje, zato, leži u korenu svih naših mentalnih aktivnosti, čak i onih koje se svode „samo“ na čula. A to je, konačno, i razlog što tradicionalne logike zaključivanja imaju direktne i primarne implikacije na naše živote.