Klackalica iznad provalije

Velimir Ćurgus Kazmir Razmišljati i raspravljati o tome šta će biti, odnosno šta može biti sa Kosovom, svojevrsna je tabu tema. Iako su novine i mediji prepuni napisa, intervjua, izjava i žestokih rasprava na temu Kosova, imam neodoljiv utisak da je pristup veoma sužen – o Kosovu se skoro isključivo raspravlja na temu njegovog budućeg statusa. Postoji, međutim, još nešto što mi izgleda daleko opasnije i zlokobnije – stvorena je neka vrsta kolektivne predstave, a sa njom i prateća atmosfera da je svaki drugačiji predlog ili ideja o Kosovu, osim onog u okviru granica Srbije, neka vrsta nacionalne izdaje. Da jedna tema, sama po sebi, može biti znak nacionalne izdaje nije – u stvarima nacionalizma – ništa neobično. Takav je na ovim prostorima bio odnos prema svakoj sumnji u ispravnost svetog cilja: očuvanju ili stvaranju sopstvene države.
To da možemo pokvariti izglede već samim izražavanjem sumnje da je to za šta se zalaže zvanična politika ostvarivo deluje pomalo šamanski. Taj se utisak još više pojačava predstavom da druga (albanska) strana nema nikakvih dilema oko sopstvenog cilja. Time se svaka napuklina, ili ogrebotina, na sjajnoj glazuri sopstvene jedinstvene državotvorne ideje doživljava ne samo kao izdaja i otkrivanje karata suprotnoj strani nego i svojevrsno unutrašnje prokletstvo zbog kojeg će, možda, sve propasti.
O stranim protivnicima, velikim i drugorazrednim silama, o zaveri koja traje vekovima i koja je ovaploćena u hiljadugodišnjem savezu Vatikana i Kominterne dovoljno je govoreno prethodnih petnaestak godina. Srbija se, na žalost, još uvek nije oslobodila ovakvih besmislica. One su posebno prisutne u medijima i kulturi, i u tome učestvuju od sasvim marginalnih organizacija i udruženja – poput Nacionalnog stroja i „Svetozara Miletića“ pa do velikih političkih stranaka. Sve se to, naravno, raspiruje i podgreva uz pomoć medijske mašinerije razvijane na mešavini gluposti, pokvarenosti i gramzivosti.
Osećanje nelagodnosti koje prati razgovor o tome šta će biti sa Kosovom nije posledica samo latentnog veleizdajničkog sindroma nego i objektivnog problema u komunikaciji sa ljudima koji žive na Kosovu i čiji će životi direktno zavisiti od toga kako će se razrešiti kosovski problem. Osim nekoliko srpskih političara sa Kosova koji su stalno prisutni već godinama, ne vidim, i ne čujem, ko o tome još ozbiljno govori. Strah od „razbijanja“ nacionalnog fronta posebno je snažan kod Srba sa Kosova. Tu, međutim, postoji još jedna veoma bitna stvar: pristojni se ljudi ustežu da govore, i tumače, stavove onih sa kojima nemaju direktan kontakt, onih čije životne probleme, iskustva i iskušenja nedovoljno poznaju. Taj problem, naravno, nemaju predstavnici srpske političke elite. Oni, naime, skoro isključivo govore o statusu, a ne o stvarnom životu i budućnosti onih za čiju se sudbinu, navodno, bore.
U pogledu budućnosti Kosova valjalo bi, valjda, koncentrisati se na nekoliko glavnih tema, a ne pokušavati da se sve reši odgovorom na jedno jedino pitanje: pitanje statusa. Postoje, naime, dve teme koje svakako zaslužuju da se o njima povede najšira rasprava i nešto učini: o pravu na slobodan i bezbedan život svakog građanina Kosova i o pravu i sigurnosti imovine, bilo da je ona privatna ili državna. Ove dve stvari morale bi da budu nesporne za svakog civilizovanog građanina i sve međunarodne organizacije. Čini mi se, međutim, da se, kad se govori o Kosovu najmanje govori o ove dve stvari.
Time je, na izvestan način, upućena i sasvim određena poruka Srbima koji žive na Kosovu: samo pod uslovom da Kosovo ostane u sastavu Srbije možete da računate da ćete biti slobodni i bezbedni. To isto važi i za njihovu imovinu.
Na taj način se srpska politička elita unapred odriče ne samo odgovornosti za sudbinu Srba sa Kosova nego i prava na državnu imovinu koja je najvećim delom posledica dugogodišnjih ulaganja u razvoj kosovske privrede. Da li će Srbija i njeni građani ostati bez ikakve kompenzacije za velika javna i državna preduzeća na Kosovu zahvaljujući „plemenitosti“ duha svojih političara? Možda je, zaista, nekome sve svejedno šta će biti sa imovinom na Kosovu ukoliko ono dobije nezavisnost. O tome bi, ipak, morali da odluče građani od čijeg su se poreza decenijama izdvajala sredstva za Kosovo, a ne političari i njihovi savetnici.
Ovde se, međutim, ne sme pominjati ni sama mogućnost da Kosovo dobije nezavisnost. Iz toga proizlazi da se ne sme ni razgovarati ili planirati šta će se raditi ukoliko nekim slučajem Kosovo ipak postane nezavisno. Ovo je jedna velika zamka u kojoj se nalazi ceo jedan narod i njegova budućnost. Nalazimo se na klackalici koja ekvilibrira iznad provalije. Zabranjen je svaki pokret. I ne samo pokret. Grimasa? Pokret oka?