Ko će da leti u Prištinu? 1Foto: Medija centar

Štaviše, ovo su isposlovali Trampovi ljudi od najvećeg poverenja, njegov specijalni izaslanik za dijalog „Beograd-Priština“ i njegov savetnik za nacionalnu bezbednost.

Obojica (zovu se Ričard Grenel i Robert O’Brajen) ovo pisamce su proglasili aktom od istorijskog značaja (Politika, 21. januar, str. 5), i nabacili volej Vučiću, koji ga je usred Davosa raspalio kako samo on ume. Nije izostala ni njegova sportska zahvalnost sa Svetskog ekonomskog foruma. („Zahvalan sam na energiji i trudu koje su uložili Grenel i O’Brajen.“).

Kad se malo bolje pogleda, vidi se da ovde ima Vučića i Trampa, delegacije Ministarstva privrede i Trampovih ljudi (uzgred, u egzaltiranom slavlju im se pridružio i J. Stoltenberg), ima i Lufthanze; – jedino nema „druge strane“ pisma o namerama, tzv. Prištine.

Ako postoji vinovnik prekida zloslutnog dijaloga između „Beograda i Prištine“, onda su to albanski političari sa Kosmeta.

I ako postoji neko ko može da ih privoli na nastavak – to su Amerikanci.

Ali, ovi to ne bi bez „Beograda“, iako ta „strana“ nije prekinula proces koji je trebalo da se završi potpunim fijaskom nacionalnih interesa Srbije.

Vučić je zastao onda kada više nije imao kud – posle uvođenja carinskih sankcija od strane „Prištine“, ali su igru nastavili da vode kosmetski Albanci.

Koliko je Zapad na njihovoj strani, pokazuje njegovo strpljenje za svaki albanski prohtev ili taktički stav. Dakle, sve je u redu dok „Beograd“ ne promeni svoj stav.

Ali, Zapad je nekako siguran da dok je Vučića, stav o priznanju tzv. Kosova, samo ako se dobije „nešto“, neće se menjati.

Pa pošto se na terenu već mesecima, i više od godine, ništa ne dešava, morao se izmisliti neki istorijski potez koji treba da nas ubedi da je proces još živ.

Evo nama avionske veze sa Prištinom kao toliko potrebnom iluzijom normalizacije. Bez Vučićeve radosne potvrde iz Davosa, ova igra ne bi imala ni formu iluzije.

Ako postoji nešto tako nepotrebno sa transportne i ekonomske strane gledano, to je stalna avionska linija na relaciji Beograd-Priština.

To može biti samo glupa politička ideja, onoliko koliko i ideja o auto-putu Niš-Priština.

Iza njih se ne može videti ni neki politički interes, ako to nije interes predsednika Srbije da se dodvori zapadnim političarima.

Koja bi to putnička klijentela išla iz Beograda u Prištinu tako učestalo da bi joj bila potrebna redovna, makar i retka, avionska linija.

I koji bi to masovni saobraćaj tekao između Niša i Prištine, preko Merdara i Podujeva – prostorom na kojem više nema Srba.

Doduše, pitanje transportne, ekonomske i političke isplativosti ovih veza nije besmisleno sa stanovišta kosmetskih Albanaca imajući u vidu njihovo slobodno i učestalo kretanje kroz ostatak Srbije prema raznim zapadnim destinacijama.

Ali, ovo pitanje ne postavljaju oni koji su Srbiji uveli carine od sto odsto, nego Amerikanci u njihovo ime. Za kosmetske Albance je i idealno i normalno ne samo da Srbija prizna nezavisnost njihove narko-države, nego i da im izgradi saobraćajnice prema Zapadu.

Ma koliko to delovalo drsko, zrno racionalnosti u tom infantilno-ucenjujućem ponašanju nalazi se u odjeku zvanične politike Srbije.

Njen glavni projektant i izvođač uvek je spreman da Albancima olakša kretanje kroz Srbiju i slatkim rečima odobrovolji svog namrgođenog gazdu sa Zapada.

Letačko-linijska ideja Beograd-Priština savršeno se slaže sa maloevropskom idejom o „malom Šengenu“ A oboje se sjajno uklapaju u generalnu ideju o „zapadnom Balkanu“ kao supstitut-Evropi.

Svega toga ne bi bilo bez pravih zapadnobalkanskih supstitut-političara.

(Zamislite galeriju prve petorke iz Tirane – Rama, Zaev, Tači, Đukanović, Vučić). Mogu da im menjaju i granice i imena, i ustave i identitete – oni će se samo takmičiti u tome koji će najbolje da posluži. U toj trci, ovaj naš vodi regionalnu igru u kojoj jedino Srbija može da izgubi – i to samu sebe.

Autor je profesor FPN i predsednik Državotvornog pokreta