Ko glasa - da dobije poresku olakšicu 1Boško Obradović Foto: FoNet Nenad Đorđević

Najveći problem Srbije danas je ubijena demokratija, krah vladavine prava, nesloboda medija i urušene nezavisne državne institucije.

U tom svetlu poseban problem je nedostatak slobodnih i poštenih izbora, što predstavlja izvor svih daljih demokratskih anomalija.

Razume se da je za oporavak demokratije sada najvažnije kako doći do zaista demokratskih izbora i nema sumnje da su tu najvažnija pitanja upravo slobode medija, zabrane funkcionerske kampanje i sprečavanja pritisaka na birače.

Međutim, lično smatram da je važno otvoriti i druga pitanja koja koja veoma utiču na kvalitet demokratije, kao što je reforma izbornog sistema i drugi načini da isključene građane vratimo u politiku i odlučivanje jer je naša stvarnost takva da građani odbijaju političku participaciju i okreću se apstinenciji i apatiji.

Zato najvažnija tema obnove demokratije postaje kako doći do participativne (učesničke) i neposredne (direktne) demokratije, koje bi mogle da motivišu birače da se masovnije uključe u izbore i referendume na svim nivoima.

U novom Proglasu Srpskog pokreta Dveri „Promena sistema – sigurnost za sve“ nimalo slučajno na prvo mesto stavili smo upravo temu obnove demokratije i reforme izbornog sistema u Srbiji.

S tim u vezi nametnula su se brojna otvorena pitanja za koja smo pozvali stručnu javnost, medije i kolege iz nevladinih i političkih organizacija na dijalog:

Da li predsednički, parlamentarni i lokalni izbori treba da budu u odvojenim terminima i da to bude zakonski regulisano (obavezno)?

Da li nam treba promena aktuelnog proporcionalnog izbornog sistema za parlamentarne izbore na republičkom nivou, koja bi omogućila glasanje za kandidate po imenu i prezimenu u njihovoj biračkoj jedinici, a ne kao do sada samo za zatvorene partijske izborne liste?

Da li na lokalnom nivou treba uvesti većinski izborni sistem i direktan izbor za gradonačelnike i predsednike opština?

Da li Srbija više ne treba da bude jedna izborna jedinica, već da broj izbornih jedinica bude povećan ili na 25 (gde bi se biralo po 10 narodnih poslanika u svakoj) ili na 250 (jedan narodni poslanik po jednoj biračkoj jedinici) sa sličnim brojem birača u svakoj?

Da li glasanje u Srbiji treba da bude obavezno (ne u smislu da građani koji ne izlaze na izbore budu novčano ili na drugi administrativni način kažnjeni zbog toga, nego da oni koji izlaze na izbore budu stimulisani putem raznih administrativnih i poreskih povlastica)?

Da li pravo glasa treba dati od 17 godine života i to prvo eksperimentalno na lokalnom nivou izbora?

Koji izborni cenzus je najbolji u slučaju ostajanja proporcionalnog izbornog sistema (bez izbornog cenzusa, izborni prag od 1, 2, 3, 4 ili 5%, stepenasti izborni cenzus za koalicije, jer ne može biti isti cenzus za političku organizaciju koja samostalno izlazi na izbore, za one koji izlaze u koaliciji dve političke stranke, ili one koji izlaze u koalicijama tri ili više političkih grupacija)?

Pored ovih najhitnijih pitanja, vredi razmisliti o dvodomnoj skupštini ili senatu u kome bi se našli socijalno-ekonomski predstavnici društva, kao i Srbi iz regiona i rasejanja, kojima svakako treba olakšati biračko pravo i omogućiti glasanje poštom ili elektronskim putem.

Takođe, promena državnog uređenja ne sme biti tabu tema već treba otvoriti javnu raspravu o prednostima i manama republikanskog i monarhističkog uređenja države.

Konačno važne teme su i da li treba ograničiti mandat nosilaca najviših državnih funkcija na maksimalno dva i da li treba naći način za mogućnost opoziva izabranih narodnih poslanika i odbornika u toku mandata?

Posebne temu su da li mandat u Skupštini treba da pripada stranci ili pojedincu, kako sprečiti politička preletanja mimo izborne volje građana, da li preletačima treba zabraniti formiranje novih poslaničkih ili odborničkih klubova u skupštinama, ili zašto političke organizacije koje su morale prikupiti 10.000 potpisa za registraciju ponovo skupljaju potpise na izborima?

Mislim da se oko nekoliko tema možemo lakše složiti.

Prva je svakako da trenutni izborni sistem nije dobar i da sem u Crnoj Gori i Srbiji ovakav ne postoji nigde drugo u Evropi.

To može da se promeni i u postojećem proporcionalnom izbornom sistemu tako što bi izborne liste bile otvorene a građani pored glasanja za listu mogli da glasaju i za kandidate po imenu i prezimenu.

Na taj način ne bi više bilo važno na kom mestu na izbornoj listi se kandidat nalazi već koliko je glasova osvojio u svojoj izbornoj jedinici, od čega bi zavisio redosled ulazaka u Parlament.

Ovo podrazumeva i da Srbija više ne može biti jedna izborna jedinica već podeljena u više njih kako bi svako birao svog predstavnika u svojoj biračkoj jedinici.

Obnova demokratije najlakše može da krene od obnove lokalne demokratije.

Tu bi trebalo izvršiti prve promene izbornog sistema, pre svega u pravcu većinskog sistema koji najviše ima smisla na lokalnom nivou, kao i direktnog izbora za gradonačelnike i predsednike opštine.

Na lokalnom nivou lakše mogu da se probaju i neke inovacije, kao što je glasanje od 17. godine života ili obavezno glasanje koje bi podrazumevalo poreske ili druge administrativne povlastice za one koji izađu na izbore.

Teme koje smo pokrenuli su teme za raspravu a ne konačna rešenja!

Pozivamo na otvaranje široke stručne i političke javne rasprave, uz korišćenje uporednih iskustava iz drugih demokratskih zemalja, a sve u cilju debate i dogovora o najboljim rešenjima koja bi bila plod širokog društveno-političkog konsenzusa.

Autor je predsednik Srpskog pokreta Dveri

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.