Ko je moj poslanik?

Koliko znam, nekih 13 opština u Srbiji nikada nije imalo svog poslanika. Do poslednjih izbora, ja jesam imao neke poslanike koji su hteli da me saslušaju i razumeju, da pitaju i traže.

Rezultatima poslednjih izbora dobili smo saziv republičke skupštine koji će, po mom mišljenju, izbrisati i one male obrise demokratije koji su nam bili ostali iz prve decenije ovog veka.

Putem društvenih mreža i medija, od pojedinih nevladinih organizacija, saznajem da u sledećem sazivu republičke skupštine neće biti Roma i Hrvata. Voleo bih da me odmah neko obraduje i demantuje.

Ali moj poslanik nije samo onaj čiju sam stranku zaokružio na izborima, niti samo Nišlija i neko ko pripada mom narodu. To je u mom slučaju i poslanik koji je osoba sa invaliditetom. Po imenima koje sam iščitao, bar poznatijih liderki i lidera pokreta osoba sa invaliditetom tamo nema. Voleo bih da me i po ovom pitanju neko demantuje.

To što osoba sa invaliditetom nema u svakom skupštinskom sazivu, nije odgovornost samo partija, kao u slučaju pomenutih 13 opština. Među osobama sa invaliditetom kadrova ima i to što nas nema u vrhu svake liste, uglavnom je odgovornost nas samih.

Neki će se osetiti prozvanim zato što samo glasaju na izborima, slikaju se u prvim redovima i uživaju u lažnom komforu, a da ništa uradili nisu.

Ono malo krupnijih pomaka učinjeno je u vreme kada su se slikali s nekim bivšim funkcionerima. Ja sam ovde da „pucam“ iz pera, a vi se branite ako smatrate da treba. Ali da znate, ako se osetite prozvanim, to ste stvarno vi.

Ako moj poslanik postoji, odmah bih otišao pravo pred tu osobu i pitao: „Dobar dan, s kojom agendom ste ušli u ovo zdanje?“

Od Vas tražim da razumete šta je deinstitucionalizacija i da je više ne odlažete. Tražim da se više ni jedan Vaš ministar ne hvali sve većim ulaganjem u domove za „zbrinjavanje“ ljudi sa invaliditetom i u isto vreme zaobilazi Zakon i ratifikovane međunarodne dokumente. Kada već poštovanje zakona ne postoji, pokušajmo principom autoriteta.

Sa svojim ministrom za upravu i lokalnu samoupravu treba da se dogovorite da ka lokalu spusti preporuku da Zakon mora da se poštuje i da personalna asistencija za osobe sa invaliditetom mora da bude dostupna u svim opštinama u Srbiji.

Treba da razgovarate i sa svojom ministarkom za saobraćaj, ako „preživi“ naravno. Ako bude ministar, recept je isti. Morate da objasnite da od infrastrukture nema ništa ako se ne poštuje Zakon o izgradnji i uz njega Priručnik o pristupačnosti. Ako ovi gore ne poštuju zakone, možete da zamislite šta se dešava na lokalu. Mnogi od nas ne mogu napolje, a da ne rizikuju da se polome.

Lobirajte za nas da se iz pomenutog ministarstva spusti preporuka ka lokalnim samoupravama da se gradi i uređuje isključivo po zakonu.

Nedavno je u Nišu završen takozvani „Prvi laki kilometar“ projekat uređenja trotoara u strogom centru, pogodniji za skejtere umesto za invalidska kolica. Pao sam već dva puta. Da nisu bili pljuskovi, osetio bi me asfalt i treći put.

U obavezi ste da se „rastrčite“ po Srbiji i razvijete dijalog sa stručnim ljudima u organizacijama. Naša krovna organizacija je sve manje naša. Ne pristajem da bude tretirana kao istureno odeljenje Vlade Srbije i da samo njih uvažavate.

Ovo bar nisu pitanja poput Jovanjice i Asomakuma da ima gde da zapne. Ako zapne i odustanete, znamo da će to u ostatku javnosti da odjekne kao miš kad pljune na pamuk.

Autor je direktor Fondacije PONS iz Niša