Koje devedesete?

Odmah zatim, po zanimljivosti, mogla bi da bude izjava da će njegova vlada biti prosrpska, a ne proevropska, proruska, prokineska, što je nekim političkim analitičarima posle izgledalo kao značajna strategija da se bude sve to pomalo. Ili jedno najviše, možda prorusko pošto je dva puta išao u Moskvu, a naprednjacima se namestio u tom času samo Brisel? Ipak to obećanje prosrpske politike može da bude i uveseljavajuće, kao opšte mesto i odbacivanje sumnje da će vlada biti – ne daj bože – antisrpska! Ovakva mogućnost je, podrazumeva se, mogla odmah biti odbačena pošto je izričito naglasio da će raditi u korist nacionalnih interesa. Valjda za razliku od svih premijera ili šefova država koji nisu tako nešto isticali u postizbornim govorima – ograničiti se može i samo na u poslednje vreme održane izbore po Evropi – pa se može i zaključiti da će umesto u interesu svoje države (francuske, španske, grčke) raditi u korist neke druge? I ako bi se ovakav prilaz mogao proglasiti malicioznim ne može se poreći da postoji još jedan mogući ugao za posmatranje: zašto prosrpska, a ne „vlada u korist svih građana Srbije ma koje nacije bili“? Čak i ako i to može biti opšte mesto, dobro bi došlo onim stanovnicima ove zemlje koji su bili manje-više petokolonaši u vreme „prve Dačićeve vladavine“, one sa S. Miloševićem. Druga, po blagoslovu Tadićevom, sada se čini najviše zaslužnom za negovanje napoleonske ličnost sadašnjeg mandatara.

Ipak, najviše u javnosti je ponavljano Dačićevo obećanje da neće dozvoliti povratak u devedesete. Koje devedesete? Da li time nagoveštava da bi se mogao odreći Miloševićeve politike ili samo nekih od bogatih osobina vladavine knuta, nesreće, opšte krađe i prekrađe države, bede, gladi i iznad svega krvi i ratova, ubijanja? Možda ima i nekih aspekata toga koje bi mogao da smatra za sebe korisnim pred biračima, ali i sadašnjom parlamentarnom većinom? Da li, na primer, u devedesete spada nedavna „vidovdanska, slavska“ zakletva Žandarmerije spremne za pogibiju na Kosovu (novi rat?) i za Kosovo iako je osnovana pretpostavka da su te jedinice državna institucija cele Republike? Ako je tako onda ginu i za Srbe što ne žive na Kosovu, ali i za – po Ustavu ravnopravne – druge građane Srbije? Pogotovo što se ta zakletva gotovo do savršenstva uklapa u retoriku, poeziju, pesme i folk napevke iz devedesetih. Svedoče o tome i serijali koji se zahvaljujući valjda letnjoj TV šemi mogu videti ovih dana na vojvođanskoj televiziji, ali i ne nekim od kanala B92.

Žandarmerija je deo Dačićevog resora ministra policije, uloge s kojom se toliko hvali da su mnogi poverovali u njegovu nadljudsku uspešnost. Do te mere da je bilo onih što su verovali da droge nema ili je ima u tragovima po gradovima Srbije. Da su svi kriminalci uhvaćeni i da s razlogom iza brave nisu „ naši dečaci“, takozvani navijači, organizovani po poznatim imenima priznatih bandi? Da su ostali izvan svakog zakona, čak prekršaja, oni koji su rušili glavni grad, pretili i prebijali novinare, stvarali navodno gotovo terorističku opsadu zbog „Parada ponosa“, klicali haškim optuženicima, nosili majice Mladića i obećavali novu Srebrenicu kao čist patriotski čin.

Ovaj nazovi patriotizma je predizborno potvrđen od samog Dačića kad je protivzakonito hapsio Albance po Preševu u ime „politike retorzije“ (odmazde). Zatim i pre tri dana na administrativnoj granici sa Kosovom. Tamo su „naši dečaci i patriote“, u ime čistih ideala, opet bili obučeni u Mladića i Karadžića, Slobodana Miloševića. Dačićevo odricanje od zakletve Žandarmerije s obrazloženjem da je nije odobrio nije bilo ni nalik ljutom reagovanju kad je „bez mog znanja ministra policije“ bio uhapšen kosovski tajkun Z. Veselinović. I zato objektivnost i uspešnost resora ministra unutrašnjeg Dačića može se još samo poistovetiti sa uspehom ministra spoljnog Jeremića, majstora sopstvenih promocija.

U stvari, nema Dačić čega da se odriče: devedesete nikad nisu ni prestale.