Korak napred, dva nazad

Rodoljub Šabić „Novoizabrani sastav Narodne skupštine će u toku prvog zasedanja nakon izbora Vlade uskladiti sa Ustavom zakone kojima se uređuju Zaštitnik građana i ostvarivanje prava građana na obaveštenost, i izabrati Zaštitnika građana, organ nadležan za ostvarivanje prava na obaveštenost, Guvernera NBS i organe Državne revizorske institucije“.
Citirana odredba člana 5. Ustavnog zakona privukla je dosta pažnje, uglavnom izazivajući dileme da li ili ne predstavlja osnov za prestanak mandata aktuelnog Poverenika za informacije. Iako, bar iz ličnih razloga, ne potcenjujem značaj tog personalnog pitanja, ipak mislim da u vezi sa nastalom situacijom postoje i druga koja, zbog svoje važnosti, zaslužuju daleko više pažnje.
Za početak ću se ipak osvrnuti na „dileme“ o mogućim načinima prestanka mandata Poverenika. S tim u vezi, postoje tri solucije. Prvo, Narodna skupština može da razreši Poverenika u svakom trenutku, ako oceni da nesavesno i nestručno vrši funkciju. Druga solucija je tzv. reizbor. Treća je da pod formom „usklađivanja sa Ustavom“, prestane mandat Poverenika.
Za prvu nema osnova. Bar još nisam čuo da neko tvrdi da ima. Nema osnova ni za drugu. Reizbor nije predviđen Zakonom o slobodnom pristupu informacijama, a nije kako poneki kažu, ni Ustavnim zakonom. U Ustavnom zakonu piše – biće izabran Guverner Narodne banke, a ne starešina organa nadležnog za poslove monetarne politike. Piše – biće izabran Zaštitnik građana, a ne organ nadležan da štiti prava građana i kontroliše rad uprave. Piše – biće izabrani organi Državne revizijske institucije, a ne organ nadležan za sprovođenje i praćenje zakona o reviziji javnih sredstava. Jedino ne piše, kratko i jasno – biće izabran Poverenik za informacije, već piše: „organ nadležan za praćenje ostvarivanja prava građana na obaveštenost“. To nije slučajnost, a tvorci norme ostali su dužni odgovor na pitanja – koji i kakav je to organ?
Posledica je to da se treća solucija ne može isključiti. Moguće je da pod formom „usklađivanja sa Ustavom“ prestane mandat aktuelnog Poverenika, jer će se, što je neuporedivo bitnije, ugasiti institucija Poverenika za informacije, odnosno jer će je zameniti tajanstvenim „organom za praćenje ostvarivanja prava građana na obaveštenost“. Budući da o opravdanosti i razlozima takve eventualne kombinacije nije moguće razgovarati van konteksta odredbe člana 51. Ustava, dobro je podsetiti se da ona glasi:
„Svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obaveštavan o stvarima od javnog značaja i sredstva javnog obaveštavanja dužna su da to poštuju.
Svako ima pravo na pristup podacima koji su u posedu državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, u skladu sa zakonom.“
Prvi stav bavi se pravom kome odgovara obaveza medija. Fraza „dužni da poštuju“ u pravu označava obavezu. Ne mislim da je dobro što Ustav ulogu medija, umesto u kontekst slobode, stavlja u kontekst obaveza. A još je „delikatnija“ ideja da neki državni organ „prati“ kako mediji izvršvaju obaveze. Ne znam koji i kakav organ i po kojoj proceduri to treba i može da radi, ali to nigde u svetu nije Poverenik.
Drugi stav bavi se pravom kome odgovara suštinski drukčija obaveza. Obaveza vlasti, a ne obaveza medija. Reč je o javno prepoznatljivom pravu, ne o apstraktnoj „obaveštenosti“, već o nečem vrlo konkretnom, što u svetu često zovu „pravo na pristup dokumentima“. To nije nikakvo fluidno, već zakonom definisano pravo kao i procedura po kojoj se ostvaruje. Tim pravom se bavi Poverenik. Poverenik nije organ koji se bavi praćenjem stanja (čak i u Zakonu o slobodnom pristupu informacijama predviđeno je da nadzor nad primenom zakona vrši nadležno ministarstvo, a ne Poverenik). Poverenik je organ čija je uloga da štiti prava.
Član 5. Ustavnog zakona može biti realizovan i bez ikakvog uticaja na instituciju Poverenika za informacije. Tako što će se pored Poverenika ustanoviti još jedan organ, koji će se baviti pravom iz prvog stava člana 51. Ustava. Lično mislim da realizacija te ideje mora da podrazumeva da u tom telu mogu „da sede“ predstavnici medija, građana, civilnog sektora, ali ne i vlasti.
Ali, postoji i varijanta da se radi „usklađivanja sa Ustavom“, ukine Poverenik za informacije i formira državni organ, koji bi se, ko zna kako, bavio sa oba prava iz člana 51. Ustava, iako ona suštinski nemaju nikakve veze. Ako bi povod za to bila samo ličnost Poverenika, manje je štetno (zlo)upotrebiti većinu u Skupštini i smeniti Poverenika, bez obzira kako je radio svoj posao. Bolje to, nego instituciju, koja je uz velike napore postavljena na noge i počela da deluje i daje rezultate, pretvarati u nešto što je unapred osuđeno na neefikasnost I ako je reč o nekakvom „konceptu“, i onda bi ovu varijantu kao očigledno štetnu, svakako trebalo izbeći.
Ako je u pitanju „koncept“, on je diletantski. Jer, moglo se intervenisati u poziciju Poverenika, samo ne u skladu sa onom narodnom o babama i žabama, već u skladu sa trendovima u Evropi čiji deo želimo da budemo. Treba se setiti da je u poslednjoj studiji Komisije EU konstatovano da zaštite podataka o ličnosti, kod nas praktično i nema. Ovakvo upozorenje se ne sme ignorisati i zaista je neshvatljivo da mu autori Ustavnog zakona nisu posvetili baš nikakvu pažnju. U ekspertskim krugovima već postoji model zakona kojim bi ova materija, neodvojiva od prava na pristup informacijama, bila regulisana. Trebalo bi doraditi i usvojiti taj model, koji inače kao mehanizam za zaštitu prava predviđa postojeći organ – Poverenika za informacije i njegovu službu. Tako bi nastavili da sledimo, po opštoj oceni efikasan, slovenački put, kojim smo i inače krenuli usvajanjem Zakona o slobodnom pristupu informacijama. Čeka nas usvajanje bezbroj zakona i stvaranje efikasnih institucija, u docnji smo i ne smemo da rasipamo vreme. Ne smemo ići korak napred, dva koraka nazad. Valjda je logičnije da razvijamo i jačamo institucije koje su počele da deluju umesto da ih ukidamo, kao i da prihvatamo i razvijamo rešenja koja su nam na domak ruke, umesto da rasipamo vreme na izmišljanje organa kakve niko nema.