Kroz gusto granje 1Foto: Freeimages/cierpki

Iako je to stanje presinga redovno, gradska populacija se u dosad nesretanoj meri nadigla protiv „seče Košutnjaka“ a sve zbog urbanističkog, tačnije Plana detaljne regulacije (PDR-a) za prostor imenovan „Avala filmom“ nakon privatizacije.

Uz tradicionalno uzgajanu narodnu nepreciznost i olakost u izricanju sudova, jer ne radi se o svekolikom Košutnjaku niti baš samo o Avala filmu, oni koji bi morali po službenoj dužnosti da objašnjavaju i javno govore istinu upravo suprotno rade. Ukoliko nije u pitanju neka nova maska za zamajavanje, poput potrajale potere za rušiteljima iz Hercegovačke dok se istovremeno krčkala gradnja Beograda na vodi.

Kao što prostor nekog plana nije ostrvo u gradskom tkivu tako ni trenutak u kome se plan, sa svojim elementima, pojavljuje pred očima javnosti – ne u onom formalnom nego u faktičkom smislu – nije bez banutosti posred dojma stanovništva o glavnim tokovima urbanizma sopstvenog grada.

Sečenje drveća, u više recentnih epizoda a pogotovo u „avansnoj“ kakva je bila na Kalemegdanu poradi iritantnog gondolijerstva, uzglobilo se, sa nedavnim nesnosnim zagađenostima vazduha, u monolitan front običnih ljudi i dobrog dela stručnjaka. Niko ne želi ni jednom jedinom drvetu da vidi leđa.

Materijal, iznet na rani javni uvid, Plana detaljne regulacije (PDR) za 86,8 hektara bavi se prostorom uz ulice Blagoja Parovića i, najviše, Kneza Višeslava, dok su sa jugozapadne strane granice plana očito ispletene među manjim ulicama, od kojih neke imaju čudne neurbane dodire i zoning, poput M. Zakića i D. Avramovića.

Proizvod Urbanističkog zavoda već je „čašćen“ sa nekoliko hiljada (!) pisanih primedbi od više građanskih inicijativa dostavljenih Sekretarijatu za urbanizam, kao i sa, zasad, 50.000 potpisa Beograđana koji traže obustavu postupka. U Planu, onako kako je sada predočen, nema niti spiska parcela niti grafičkog prikaza parcelacije.

Tako da nije jasno šta je kupio, pa i dokupio, „investitor“, nije jasno je li to u vezi sa Avala filmom ili sa delom grada od 86,8 hektara.

Mogli smo prethodnih jutara na TV gledati i čuti predstavnika investitora koji je na pitanje o stotinama hiljada kvadrata stanovanja odgovorio da je “to samo mogućnost“. Avala Studios doo, kako se sad zovu, platio je izradu PDR za zonu kako je definisana Planom.

U granice plana uvrštena je tako i jedna tamo-amo linija ulicom A. Joksimovića, poput one nebuloze kojom je plan za Beograd na vodi svoje zelenilo “našao“, ili “pozajmio“ na drugoj, levoj obali Save jer se to obračunski nije moglo postići u sopstvenom prostoru na desnoj obali.

Bez taksativnog zalaženja u primedbe, na mapama i uživo je jasno da je stambena izgradnja što jednoporodičnih što onih višeporodičnih zgrada sa žarkovačke strane, zatrpala tlo „do pod šumu“, i da sad potrebuje još neke sadržaje zbog kojih bi stabla trebalo da (od)lete kao na platnima Milića Stankovića. Ali zato najavljena visina venca u zoni visoke spratnosti od 32 metra u prevodu najavljuje devetospratnice.

Na mestu i namesto šume!? Potpuno je nerazumno, i smešno, da se u vreme numerisanja svega i svačega, lakog računanja i dostupnosti, nama pod maskama nemaskirano saopšti podatak da od postojećih 34,7 hektara šuma i zelenila (40% površine) treba da ostane, bude 3,4 hektara (3,9%). Da bi se onda čulo, od istih koji generišu ovakve gluposti, da „neće biti posečeno nijedno stablo“! A Vlada RS je proglasila “izgradnju filmskih studija sa pratećim sadržajima projektom od nacionalnog značaja“.

Sramno je iznositi u javnost polufabrikate kakav je ovaj PDR, i to ne kao eventualno nerazrađene, nego u smislu promašenosti već u preambulama, u podrazumevanjima ciljeva. Ta praksa nadležnih u Gradu Beogradu da proizvode nešto na šta se javnost potom obruši postao je sada već sasvim neumesan javni diskurs.

Predstavnici građana u Skupštini grada, u ogromnoj većini pokretani stranačkim džojstikom, samo glumataju reprezente Beograđana. Na to se nadovezuje sad otužna jasnoća da u institucijama sede plaćeni profesionalci ili „profesionalci“, a da nasuprot njima jedan broj mladih aktivista, među njima većina stručno već ozbiljno verzirana, potom lovi i zbraja propuste prvih.

Za Srbiju u Evropi, ili pri Evropi, to je potpuno poražavajuće i ponižavajuće. Naravno, ako Komisija za planove ili pak ginjolska Skupština grada usvoji ovakav plan, on će od polufabrikata postati izvršni meni za delovanje u prostoru.

Sam čin, proces privatizacije „Avala filma“ posebna je priča, sa brojnim čudnim epizodama, ali sa tipizovanom potkom: interesom za zemljište kupljenog privrednog subjekta, skoro po pravilu mnogo jačim motivom od nastavljanja ili razvijanja nasleđene delatnosti.

Od strukture plana ostaje nejasno (a i kako bi bilo poznato javnosti!?) da li je sam kupac „Avala filma“, sada firma „Avala Studios doo“, kao najpre željan razvoja filmske produkcije, u međuvremenu pohrlio da, kao investitor, to bude za mnogo širi prostor obuhvaćen planom ili su ga, možda, na to podstakli iz Grada.

Sasvim sigurno sa još nečijim usputnim interesom. Fetišiziranjem investicija jedino može da bude objašnjeno takvo atakovanje na prostor, verovatno sa uračunatom „kooperativnošću“ gradskih komunalnih kuća da se proguraju elementi plana koji su na granici prihvatljivosti ili skroz preko nje.

Politički instruirane odluke upravnih odbora naših javnih preduzeća, sastavljenih često od apanažiranih goluba pismonoša, bespotrebno je komentarisati. Ipak, inicijalni deo investiranja u filmsku i srodnu delatnost svakako treba podržati jer je to između ostalog jedini način da se stvar ne zablokira totalno i da se, namenski i kapacitativno, dovede u red.

U jednom pojednostavljenom maniru, ali ne i u pravcu netačnog zaključivanja, moglo bi se reći da smo kandidati da od postojeće šume i zelenila sa nešto izgrađenosti dobijemo stotine hiljada izgrađenih kvadrata sa nešto zelenila i šume.

No, to možda ne bi obavezno bio jedini problem. Centralne gradske funkcije, a nagoveštene su i one, uvek podrazumevaju neko gravitaciono polje. Ono ne mora biti bukvalno od koncentričnih krugova, dosega, linija zainteresovanosti iz neke tačke ili manje zone.

U slučaju prostora obuhvaćenog ovim PDR-om više je nego očito da polovina prvog većeg kruga oko tog područja otpada na kontinualno tkivo samo sa zapadne strane Ulice kneza Višeslava. Centralitet, osim ako nije istorijski generisan ili na izrazitom saobraćajnom čvoru, naprosto ne može biti tangencijalan urbanom tkivu.

Zalet investiranja kao da se dezorijentisao u šumi. U njoj se može provesti bajkovito, crvenapski, ali će pre izgleda biti teutoburški stradalno.

Urbanizacija šume je smešan, prazan pojam. Atak na pluća grada, bilo koje zone, u vreme pandemije daviteljskog virusa je parada nepojamne neinteligencije. Kao što je to i nametnuto gušenje u proceduralnosti i od nje.

Autor je arhitekta

close
Kroz gusto granje 2

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.