Kukavičje jaje

Visoki savet sudstva: predlaže Narodnoj skupštini kandidate za prvi izbor sudija sa mandatom od tri godine; bira sudije sa stalnim mandatom; odlučuje o prestanku sudijske funkcije, odnosno razrešenju sudija; predlaže Narodnoj skupštini izbor i razrešenje predsednika Vrhovnog kasacionog suda i predsednike sudija; predlaže Vrhovnom kasacionom sudu kandidate za sudije Ustavnog suda; odlučuje o premeštaju i upućivanju sudija u drugi sud; donosi etički kodeks sudija; utvrđuje kriterijume i merila za izbor sudija i predsednika sudova; obavlja druge poslove utvrđene zakonom.

Kandidate za Visoki savet sudstva biraju iz svojih redova same sudije, da bi taj organ onog ko dobije najveći broj glasova predložio Narodnoj skupštini za svog člana. Predlaganje kandidata iz reda advokata, organizuje i sprovodi Advokatska komora Srbije. Predlaganje kandidata iz reda profesora, organizuje i sprovodi zajednička sednica dekana pravnih fakulteta kojoj predsedava dekan najstarijeg pravnog fakulteta u Republici. Predsednik Visokog saveta sudstva je, po položaju, predsednik Vrhovnog kasacionog suda.

Ovakvom izboru i sastavu Visokog saveta sudstva nema se šta zameriti. Zamerke se, međutim, mogu uputiti prelaznim odredbama Zakona o Visokom savetu sudstva koje se odnose na izbor prvog sastava tog organa.

Prema prelaznoj odredbi člana 52. stav 5. Zakona o Visokom savetu sudstva, kandidate za prvi sastav tog organa iz reda sudija predlaže Narodnoj skupštini Visoki savet pravosuđa, koji prestaje da postoji danom konstituisanja Visokog saveta sudstva. Ali, pošto on nije dužan da uvaži predloge sudija (samo ih uzima u obzir), odstupa se od principa (izraženog u članu 35. pomenutog zakona) da se za člana tog organa predlaže kandidat za kojeg se izjasni najveći broj sudija. Ignorisanje njihove volje traži odgovor na pitanje – čiji je interes da za članove Visokog saveta sudstva iz reda nosilaca sudske vlasti ne budu izabrani oni koji uživaju najveće poverenje sudija?

Prema članu 45. Zakona o sudijama, postustavni izbor sudija treba da se izvrši u skladu sa kriterijumima i merilima koje propisuje Visoki savet sudstva. To važi i za sve zatečene sudije, osim za one koje uđu u prvi sastav Visokog saveta sudstva. Njima prelazna odredba člana 56. stav 1. Zakona o Visokom savetu sudstva obezbeđuje automatski nastavak karijere, i to u neposredno višem sudu. Ovo traži odgovor na pitanje – zašto se članovi prvog sastava ovog organa stavljaju u povoljniji položaj u odnosu na ostale sudije, ako se dobro zna da privilegije sudija razaraju nezavisnost sudske vlasti, u šta smo se uverili i u bliskoj prošlosti?

Od 1. januara 2010. godine, Srbija će imati četiri apelaciona suda: u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu. Međutim, područja ovih sudova neće biti jednako zastupljena u prvom sastavu Visokog saveta sudstva, jer u njemu neće biti sudija sa područja Apelacionog suda u Nišu. Zašto?

Prvi sastav Visokog saveta sudstva zamućuje i odredba o predsedniku saveta. Prema članu 6. Zakona o Visokom savetu sudstva, predsednik tog organa je, po položaju predsednik Vrhovnog kasacionog suda, a njega, po članu 79. stav 1. Zakona o sudovima, bira Narodna skupština „među sudijama tog suda“. Ovo, međutim, ne važi za predsednika prvog sastava tog organa, jer prelazna odredba člana 102. stav 5. Zakona o sudijama predviđa da se prvi predsednik Vrhovnog kasacionog suda bira „među licima koja ispunjavaju uslove za izbor sudija tog suda“, što znači da i ne mora biti sudija tog suda. Ako ne bude, onda ni predsednik prvog sastava Visokog saveta sudstva neće biti sudija najvišeg suda. Kome i zašto odgovara da ne bude?

Sva ova pitanja postavljena su zbog drastičnog odstupanja prelaznih odredaba Zakona o Visokom savetu sudstva od suštine tog organa po supstancijalnim odredbama tog istog zakona. Zbog toga se i može reći da su prelazne odredbe u gnezdo Zakona podmetnule kukavičje jaje, ne bi li prvi sastav tog organa bio osetljiviji na uticaj dnevne politike u poslovima predlaganja i izbora nosilaca sudijske funkcije. Njihova primena biće jednokratna, ali pošto će se odnositi na opšti izbor sudija, posledice će proizvesti trajno stanje, tako da će primena supstancijalnih odredaba biti sporadična i pojedinačna, samo kad se, zbog prestanka nečijeg mandata, javi potreba za novim izborom.

Dejstvo prelaznih odredbi donekle bi, doduše, moglo biti ublaženo njihovom razumnom primenom. A ona bi podrazumevala: da se za članove prvog sastava Visokog saveta sudstva izaberu (iako ne moraju) sudije koje su dobile najveću podršku kolega; da se u prvi sastav Visokog saveta sudstva uključe i sudije sa područja Apelacionog suda u Nišu (na račun područja Apelacionog suda u Kragujevcu koje ima dva kandidata); da predsednik prvog sastava Visokog saveta sudstva bude (iako ne mora) sudija, a da bi to bio prvi predsednik Vrhovnog kasacionog suda ne bi trebalo da bude neko ko samo ispunjava uslove da bude sudija tog suda. Ovakva primena prelaznih odredaba bila bi mudrija od njih samih. Da li će je biti, ostaje da se vidi.

Ali, ako je i ne bude, svi će dobro zapamtiti da prelazne odredbe zakona mogu poslužiti i da neko bude pređen.

Autor je redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union