Kupovina tuđeg vremena

Jan Briza Ako je suditi po obelodanjenom sadržaju sporazuma lidera vladajuće koalicije o raspisivanju predsedničkih izbora u Srbiji, ostvarivanje tog dokumenta moglo bi ozbiljno ugroziti pregovaračke pozicije Beograda o konačnom statusu Kosova. To nije teško dokučiti ako se pažljivo analizira ono što je dosad tim povodom objavljeno u javnosti. Ključna u toj priči je činjenica da je Srbija pomenutim sporazumom očigledno pokazala da su njene demokratske institucije slabe i neefikasne. Šta drugo može da se zaključi ako se ovde dovodi u pitanje čak i regularno raspisivanje predsedničkih izbora? To je veoma slaba preporuka u pregovorima o konačnom statusu Kosova. Jer, ko će poverovati da će Srbija s takvim institucijama zaista rešavati kosovsku krizu onako kako obećava – u skladu s najvišim demokratskim standardima?
Najveća mana pomenutog sporazuma svakako je to što ostavlja mnogo prostora za različita, pa čak i proizvoljna tumačenja. U njemu je i dalje otvoreno pitanje kada će se održati izbori. Izvesno je samo da neće biti raspisani pre završetka tekuće runde pregovora o konačnom statusu Kosova – a to znači do 10. decembra – i u slučaju ako povodom Kosova bude ugrožena celovitost zemlje.
U sporazumu se, međutim, ne kaže ko će i kako da oceni da li je „ugrožena celovitost zemlje“. Na taj način otvara se prostor za različita tumačenja i manipulacije kada su u pitanju arbitar i arbitraža o tako važnom pitanju, pa, prema tome, i o raspisivanju izbora. Tako bi, bar teorijski, oni mogli da se odlažu u nedogled. Ili, što je mnogo verovatnije, onoliko koliko to odgovara vladajućoj koaliciji.
Formalnopravni okvir za manipulisanje sa održavanjem izbora nije teško pronaći. Vladajuća koalicija – Demokratska stranka Srbije, Demokratska stranka i G17 Plus – još uvek kontroliše većinu u parlamentu. Prema tome, eto najverovatnijeg odgovora na pitanje ko će arbitrirati da li je „ugrožena celovitost zemlje“. On nije nov. Odluke parlamentarne većine služile su i Miloševiću kada je trebalo da sebe amnestira od odgovornosti za neke problematične poteze. On donese odluku, isposluje da skupština koju kontroliše, tu odluku izglasa, a onda čeka da vidi posledice. Ako su povoljne – zasluga je njegova. Ako nisu – odgovornost je na poslanicima. Jer, oni su formalno doneli odluku, a ne on.
Lideri vladajuće koalicije sada se zaklinju da su sporazum o izborima načinili imajući prevashodno u vidu nacionalni interes u pogledu Kosova. Njihov slogan s tim u vezi glasi: prvo Kosovo pa izbori. Kada je Kosovo u pitanju – tvrde u vladajućoj koaliciji – nesaglasja nema čak ni u dijalogu sa ključnim liderima opozicije. Ako je zaista tako – a svi se uglas kunu da jeste – onda se postavlja pitanje: čemu strah od izbora povodom Kosova?
Ima i onih koji tvrde da je domaća vladajuća koalicija pribegla ovakvom dogovoru imajući u vidu da bi tajming predsedničkih izbora u Srbiji mogao da odigra važnu ulogu u daljem toku kosovskih pregovora. Prema toj „školi mišljenja“, Srbiji nenaklonjeni članovi međunarodne zajednice, a to će reći SAD i Evropska unija, najverovatnije neće preduzimati nikakve drastične korake dok ovde traje predizborna kampanja. Tim pre što već u martu iduće godine slede predsednički izbori u Rusiji, a u novembru i u Americi. A poznato je, tvrde zagovornici te „škole mišljenja“, da američki predsednici na kraju mandata obično ne povlače drastične poteze u spoljnoj politici. Prema tome, sledi da je malo verovatno jednostrano priznavanje kosovske nezavisnosti pre prvog kvartala 2009, kada će biti formirana nova administracija u Beloj kući. Pogotovo što Rusija navodno čvrsto stoji uz Srbiju.
Po drugoj „školi mišljenja“ stvari stoje sasvim drugačije. Njene pristalice uveravaju da se ovde sasvim neopravdano precenjuje međunarodni značaj kosovske krize. Oni pri tom upoređuju Kosovo i Iran i upozoravaju da je on u geostrateškom pogledu neuporedivo važniji za svet – pa i SAD, Evropsku uniju i Rusiju – od srpske južne pokrajine. Prema tome, po toj „školi mišljenja“, izborni tajming neće mnogo uticati na SAD i Evropsku uniju da odustanu od demonstracije svoje odlučnosti na Kosovu. Pre će to učiniti, ako moraju, u slučaju Irana. Tamo će, a ne ovde, pokušati da usaglase interese sa Rusijom. A ako Moskva pri tom mora da bira – mnogo je verovatnije da će „pustiti niz vodu“ Kosovo nego svoje interese u Iranu. Kosovo je malo, siromašno i politički marginalno. Iran je veliki, bogat prirodnim resursima i veoma uticajan u islamskom svetu. Znači, ako dođe do nadmetanja velikih – Kosovo će zasigurno biti „sitna moneta za potkusurivanje“.
Ali, čak i kada bi se ispostavilo da je ona prva „škola mišljenja“ u pravu, izborni tajming bi eventualno mogao da obezbedi Beogradu samo izvesnu „kupovinu vremena“. Od nje bi, međutim, stvarnu korist imala jedino „složna braća“ okupljena u vladajućoj koaliciji. Oni bi dužim ostankom na vlasti i bezobzirnim političkim eksploatisanjem kosovske tragedije pokušali da sebi obezbede još jednu izbornu pobedu.