Letnja razmišljanja

Budžet za ovu godinu smo prebrinuli, sa budžetom za narednu godinu mučićemo se jesenas. Privatizacija javnih preduzeća će, izgleda, u narednim godinama biti dozirana u skladu sa potrebama pokrivanja budžetskih rupa. I problem Kosova je izgleda odložen za jesen, bar kada su u pitanju oni u svetu koji bi da preseku. Završen je i teniski turnir u Vimbldonu. I tako čovek prelazi na letnju šemu čitanja dnevne štampe, pa posvećuje pažnju vestima koje bi mu u punoj sezoni možda promakle. Neposredan povod za dileme u koje sam zapao je vest pod naslovom: „Nenad Cekić traži ostavku Vide Petrović-Škero“. U slobodnoj interpretaciji vest kaže da je njegov (Cekićev) zamenik saopštio da, dokle god su njih dvojica na položajima u RRA, televizija RTL neće dobiti dozvolu za emitovanje jer – tako ispada – njih dvojica pravilno tumače zakon, a Vrhovni sud nema pojma, te Cekić, prema saopštenju, zahteva da predsednica tog suda bude smenjena ili podnese ostavku. Jednom sam na ovom mestu napisao da ljudi iz RRA smatraju da iznad njih postoji samo Božanski sud i ne bih ponavljao priču o kulturnoj šteti koju su proizveli – sve u ime striktnog poštovanja zakona. Ali je teško progutati priču tipa „mi bolje razumemo zakon nego Vrhovni sud“, i to ne samo zato što ima indicija da RRA nije odlučivao jednoglasno. Logično je da se razmotri i obrnut predlog: da predsednik RRA bude smenjen ili da podnese ostavku.
U suštini, ovo je samo povod za jedno šire pitanje. Zašto sudska veća, u raznim instancama, svoje odluke donose preglasavanjem, ponekad tesnom većinom. Pre nekoliko godina jedan tadašnji ministar sazvao je stručne konsultacije o jednom privredno-sistemskom zakonu. Primetio sam da je tekst jednog člana tog zakona nejasan, ne vidi se šta se može, a šta se ne može. Dobio sam pouku od autora: „Ko ne razume, neka angažuje advokata!“ Međutim, sa advokatima je problem što imaju suprotstavljena mišljenja; gledajte samo advokate tužbe i tuženog u bilo kom sporu; na kraju, sudsko veće, većinom glasova, odlučuje ko je u pravu. Ja to mogu da razumem kada su u pitanju ocene validnosti izjava svedoka, ali ne mogu da razumem da, na primer, Ustavni sud većinom glasova odluči da li je neki zakonski akt u skladu sa Ustavom ili nije. Tu nešto ne valja – ili ustav, ili ustavni sud. Ako neki sud većinom glasova treba da odluči da li je postupak neke firme u skladu sa odredbama sistemskog zakona – ili su neke od sudija nedovoljno kvalifikovane, ili je, što je verovatnije, nekakva administracija napravila zakon po spomenutom sistemu „ko ne razume neka pita advokata“, a Skupština je to u nekom vremenskom tesnacu iz najbolje namere progutala. Deset božjih zapovesti napisano je kristalno jasno i nikome ne treba božji advokat (sveštenik) da mu ih rastumači. Čini mi se da ni Rimsko pravo ni Dušanov zakonik ne ostavljaju toliko mesta nedoumicama o tome šta je pisac hteo da kaže. Nije valjda da se demokratija kao sistem mora da zasniva na nejasnim pravilima (i visokim advokatskim honorarima), sem ako to nije posledica prodora visoke tehnologije u pravne nauke ili se moderna zakonodavna praksa uzdigla na viši ontološki plan (mislim u odnosu na božje zapovesti).
Da bih ilustrovao šta sve pravne zavrzlame mogu da naprave, završiću slučajem „Drumske mafije“. Nekakva inspekcija rada, kaže se, naredila, pod ne znam kakvom pretnjom, da ljudi koji su priznali da su lopovi i u sudu detaljno opisali način na koji su krali – budu vraćeni na radna mesta na kojima su krali. Neću da padnem u grešku pa da tvrdim kako tu možda ima i nekakvog populizma, ako već ne korupcije, ali se čovek zaista pita da li je više koristi ili štete od toga što vlast u ovom trenutku, kada nam je pravosuđe još uvek „rovito“, sve više odluka prebacuje na „regulatorna“ i slična tela; da li je zaista reč o nastojanju da se odluke donose objektivno ili – da se odgovornost skine sa sebe.