Onima koji su proteklih godina pratili sporove unutar SPC, koje je pokrenulo potpisivanje Memoranduma o obnovi srpskih manastira i crkava na KiM sa kosovskim institucijama, uz kasnija razna crkvena, politička i druga neslaganja, odmah je bilo jasno da uloga „privremenog upravitelja“ neće bili lak zadatak ni za vladiku Atanasija, koji je poznat kao čovek koji je „kadar stići i uteći na strašnom mestu postojati“. Sa srpskim narodom i monaštvom ERP delio je najteže ratne i poratne dane, ali su poslednjih godina on i njegov duhovni brat i zemljak vladika Artemije bili na suprotnim stranama. Ipak, malo je ko očekivao da će prvi dan njegovog administriranja početi tučom u Gračanici, među monasima ERP za koju, bez obzira na poslednje događaje, najveća odgovornost, ipak, pada na vrh SPC, čiji su pojedini potezi poslednjih godina, čak i u crkvenim krugovima doživljavani kao kanonski diskutabilni.

Vladika Atanasije (1938) rodom je Valjevac. Školovao se u Beogradu, Atini, carigradskoj Halki, Parizu, gde je bio i profesor. Za episkopa banatskog izabran je 1991, ali je Vršac već naredne godine zamenio Hercegovinom. Na njegov zahtev Sabor ga je penzionisao 1999, mada je potom bio administrator Žičke eparhije, iz koje se takođe svojevoljno povukao. Jedan od nekad čuvenog trojca na slovo „A“ (Artemije, Amfilohije, Atanasije) iz duhovne škole arhimandrita Justina (Popovića), poznat je po žestokom temperamentu, retko viđenom ne samo među monasima, i kritikama gotovo svega što postoji pod „kapom Nebeskom“. Njegov pastirski i profesorki rad, blistava bogoslovska karijera i ugled širom pravoslavnog sveta, crkvenim vlastima nisu bili dovoljni da mu na nedavnom izboru novog poglavra SPC daju pravo da glasa i bude biran, ali su ga sada „aktivirali“ iz penzije kao privremenog upravitelja u ERP.