Printskrin/RTS/Arhivski video/Pojmovnik politike 2002Ljubomir Tadić je bio filozof u pravom značenju te reči „ljubitelja mudrosti“ jer je bio neka vrsta otelotvorenja aristotelovskog fronezisa – bio je razborit čovek ne samo u smislu prirodne bistrine već upravo u smislu praktične razboritosti kao osnovne ideje praktične filozofije koja u sebi sadrži etiku i politiku, u njihovom produktivnom spoju.
On je imao retku vrlinu razboritosti, koja je upravo u našoj plahovitoj sredini i mentalitetu retka i možda najređa osobina, jer se mi često uvek zaletimo i na ono što prevazilazi naše mogućnosti, dok je on ostajući skroman na neki način bežao i od onih pozicija i za koje je imao kapaciteta. Potpuno neuobičajeno za našu sredinu u kojoj svi žele da budu lideri, predsednici, ministri, direktori, selektori – on nikada nije težio formalnim pozicijama dobro znajući da je najmoćnija ona pozicija koju čoveku niko ne može uzeti – pozicija znanja – u smislu latinske poslovice – omnia mea mecum porto.
Dobrica Ćosić u svojoj knjizi „Prijatelji moga veka“ piše da je on bio prirodni lider tadašnje opozicije, još tokom osamdesetih godina, ali da tada nisu poslušali Vilija Branta da osnuju Socijaldemokratsku partiju, a da Ljubo nije hteo da se bori kasnije za vođstvo u Demokratskoj stranci. On je, posve retko i razborito, više voleo da stoji stabilno na jednoj stepenici niže od svojih sposobnosti, nego da se kao što je veoma često i uobičajeno kod nas penje par stepenica više od svojih sposobnosti, usled čega imamo čitavu grotesknu plejadu raznih „rukovodilaca“ i „funkcionera“. No, njegov karakter i njegova sudbina postavljaju pitanje zašto najbolji ljudi kod nas neće da se direktno bave politikom?
Pitanje je da li je Ljubina greška i generalno greška kružoka oko Dobrice Ćosića ta što su bili suviše u sferi mišljenja, filozofije i književnosti, a premalo u konkretnim oblastima politike i bezbednosti kao što je to bio npr. u Hrvatskoj Tuđman i to je možda razlog zašto je ova generacija koja je trebala da dođe nakon komunizma bila u političkom smislu nedovršena. Ovim dolazimo do problema nedostatka državnika i državništva kod Srba prilikom raspada Jugoslavije, jer je ona grupa koja je imala za to potencijal, a kojoj je pripadao Ljubomir Tadić bila suviše idealistična, a one grupe koje nisu imale za to potencijal suviše vlastohlepne, pa su pamet i moć kod Srba prilikom raspada Jugoslavije ostali razjedinjeni, a ne kao kod nekih drugih naroda koji su profitirali iz raspada Jugoslavije ujedinjeni, pa je i dalje glavni problem kako da se kod Srba ujedine pamet i moć, jer su oni i dalje razjedinjeni.
No, u teorijskom delu Ljubomira Tadića se spajaju ono nacionalno, demokratsko i univerzalno- kosmopolitsko-etičko, te su retki mislioci koji imaju sve tri dimenzije jer postoje nacionalni mislioci bez demokratske i univerzalno-kosmopolitske dimenzije i oni često završavaju u nacional-makijavelizmu. Postoje i oni koji imaju samo demokratsku i univerzalno kosmopolitsku dimenziju i oni često završavaju u demokratsko-etičkom idealizmu. Ljubomir Tadić je kao takav celovit mislislac u čijem delu su prisutne sve dimenzije – i realistička i idealistička, i nacionalna i univerzalna, no tek u teorijskom vidu, dok je on bio isuviše razborit i mudar u pomenutom aristotelovskom smislu da se ipak bezrezervno oda visokoj politici i da pokuša da svoje ideje do kraja realizuje u političkoj praksi, ostajući mudrac, i ne želeći da bude moćnik.
Često je u našoj sredini prisutan provincijalni način mišljenja po modelu da je sve što dolazi iz sveta dobro, a da je sve što je naše domaće loše i provincijalno. Delo LJube Tadića i uopšte delovanje čitave jugoslovenske praxis grupe to negira jer su oni napravili u svetskim okvirima relevantnu školu filozofije koja je bila povezana sa velikim svetskim imenima poput Habermasa ili filozofa tzv. Frankfurtske škole. Nikoga nisu podražavali – ni zapadni tzv. reformski revizionistički marksizam, ni sovjetski realsocijalistički marksizam, već su u onoj meri u kojoj im je to bilo moguće zbog unutrašnjih i spoljašnjih okolnosti, osmislili specifično našu tzv. praksis školu marksizma čija je osobenost bila da je više počivala na izvornom mladom Marksu nego na tzv. zvaničnim i službenim marksistima koji su tumačili Marksa. Stoga bi se oni danas radovali aktuelnom studentskom pokretu kod nas, ali mu i savetovali da ne preteruje i teži institucionalnim rešenjima, pošto su oni znali šta je država jer su gradili nekoliko država – od FNRJ, preko SFRJ (prema čijem konfederalnom elementu su bili kritični), sve do SRJ, Republike Srpske i konačno nezavisne Srbije koja je postala nezavisna silom prilika upravo za vreme vlade njima bliskih demokratskih vlasti.
Za razliku od naučnika birokrata i od takozvanih naučnika aparatčika, oni su bili kreativni i dinamični ne libeći se i da menjaju svoja stanovišta kroz vreme pa je tako Ljubomir Tadić na kraju bio neka vrsta konzervativno tj. nacionalno orijentisanog socijaldemokrate, može se reći „desnog socijaldemokrate“, a da sinteza koju je on ostvarivao delom i mišlju nije bila rogobatna već inteligentno teorijski zasnovana. Mnogi pripadnici ove grupe poput Tadića iz Beograda i Gaje Petrovića iz Zagreba bi da su rođeni i živeli u Britaniji, Americi, Nemačkoj ili Francuskoj bili među istaknutim imenima svetske filozofije ili bi možda poput filozofa stratega Aleksandra Koževa bili u samom vrhu međunarodnih organizacija i strateških institucija, dok su ovako ostali tek intelektualni putokaz ovih naših sredina gladnih upravo takvih ljudi koji umeju da misle, jer su oni u maloj sredini mislili velike ideje.
Ono što ih je razlikovalo od generacije intelektualaca bumera koja je došla za njima je što su oni osetili rat i znali što je rat, pa su mnogi od njih i imali vojne činove, što ih je razlikovalo od suviše „bebastih“ intelektualaca manjeg životnog iskustva, bez jakog i realnog poznavanja stvarnosti koje su imali praksisovci koji su sve fenomene ljudskog postojanja od rata, preko revolucije, sve do raznih reformi i promena režima iskusili iz prve ruke, te upravo u tome leži poreklo njihove razboritosti tj. praktičnog aristotelovskog fronezisa.
Konačno, danas kada se negiraju tekovine antifašističke borbe i kada se relativizuju njene vrednosti i kada se prave neukusne paralele između fašizma i komunizma valja istaknuti da je Ljubomir Tadić bio partizanski borac i antifašista, koji je sa 16 godina otišao u partizane, a u 18toj se hrabro borio u bitki na Sutjesci za šta je i odlikovan, te je iz rata izašao sa činom kapetana pripadajući jednim delom i vojnoj kasti samuraja, ali postajući kasnije neka vrsta samuraja učenjaka.
Bio je samuraj i na kraju života, te se na vreme baš poput samuraja počeo pripremati za smrt sledeći Montenjevu misao da „filozofirati znači naučiti umirati“. Tako je desetak godina pre nego što će preminuti napisao knjigu „Zagonetka smrti“ u kojoj se filozofski, ali i ljudski hrabro, suočio sa ovim fenomenom ljudskog postojanja.
Naposletku, delo Ljube Tadića koji nikada nije bio ni predsednik partije, ni direktor instituta, ni dekan fakulteta, ni predsednik države ili vlade, ali čiji je uticaj u poznim godinama na to ko će doći na ta mesta bio značajan svedoči da je reč o nekoj vrsti razboritog aristotelovskog duha iz senke jer aristotelovski fronezis nikada ne ide u juriš, već napreduje tiho poput vode, bivajući postojan kao zemlja, elastičan kao vazduh i tek ponekada samo bljesne snagom vatre.
Ljubomir Tadić je imao snagu svih ovih prirodnih elemenata, ostajući jedan od primera istinskog ljubitelja mudrosti, bivajući jedan od retkih ljudi u našoj plahovitoj sredini koji su obdareni aristotelovskim fronezisom.
Autor je naučni savetnik na Institutu društvenih nauka
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
