Lustracija po sećanju

Plot je ovakav. Uroš Šuvaković, koji je za vreme vladavine Slobodana Miloševića – i to u periodu kada su se dešavale najgore stvari – bio službenik Državne bezbednosti i jedan od najeksponiranijih funkcionera SPS-a, postao je redovni profesor Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu (UB). Sama vest i reakcije na nju tako su intonirane da se naše visoko obrazovanje nalazi u akutnoj fazi posle šamara, kada obraz još uvek gori a u glavi je mutnjikavo. Mada, možda ničega drugoga ni ne bude, jer kad se „izduvaju“ oni koji su se opet setili da lustracija nije obavljena kako treba i kada se izjasne i oni drugi koji će Šuvakovićevu promociju braniti time što je procedura izbora zadovoljena, sve se može brzo zaboraviti. Do nekog narednog šamara.

Meni lično je dovoljno samo da vidim Uroša Šuvakovića i da pomislim da mi sutra sleduje ustajanje u pet i čekanje u redu za mleko u najbližem C-marketu. To je, međutim, moj lični doživljaj koji nije i konkretan dokaz o nečijoj krivici za politiku od pre dve decenije. S druge strane, ni njegov izbor u redovnog profesora, koji je prema jednima obavljen po pravilima, a po drugima uz ozbiljne propuste, takođe nisam ispratio u svim detaljima.

Ali bez obzira na ovu moju dvostruku neupućenost, u ovom slučaju ima dovoljno toga univerzalnog.

Ovde se govori o dvema stvarima koje se, istina, mogu i povezati i odvojiti, ali ipak ne onako kako se kome svidi ili odgovara. Naime, jedna osoba ili jeste za lustraciju ili nije, a to isto važi i za akademsko zvanje, odnosno neko ili jeste ili nije za profesora. Uz ovo ide i mali dodatak, ako je neko „zreo“ za lustraciju, onda automatski nije za profesora, ali ako samo nije dobar za profesora, onda ne mora da znači da je „zaslužio“ i lustraciju. Eto, to je čitava jednačina, ali problem je što ovaj binarni pristup i osnovna pravila formalne logike, u Srbiji, srpskom društvu i njegovom ogledalu zvanom visoko obrazovanje ne moraju uvek da važe. Kod nas se i sve može osporiti i svako osporavanje dovesti u pitanje, zato toliko lupamo glavu oko pitanja ko (nam) je i za šta kriv.

Ako je Uroš Šuvaković svojom ulogom za vreme devedesetih zaista zaslužio lustraciju, onda je društvo odavno moralo da reaguje, a ne da godinama ćuti i da mu dozvoli da čak i on sam sve zaboravi. Upravo suprotno, bili smo dužni da ga primoramo da se toga seti svaki put kad stane pred bilo koje ljude, pogleda ih u lice i počne nešto da im priča. I, naravno, u tom slučaju pomenuti ljudi nikako ne bi smeli da budu studenti. A mi danas čujemo da on već godinama radi kao predavač na nekoliko fakulteta u Kosovskoj Mitrovici, Užicu i Kragujevcu! Za mene je to direktan dokaz da akademska zajednica ne smatra da Uroš Šuvaković snosi bilo kakvu odgovornost za događaje iz Miloševićevog vremena. Ako je već tako, kakve veze ima što će sada biti i redovni profesor i na Učiteljskom fakultetu u Beogradu? Biti profesor univerziteta u Srbiji ionako nije neka velika stvar, to može postati svako ko je posle studija izabran u zvanje asistenta.

Ne zameram onima koji nas danas podsećaju da smo za redovnog profesora izabrali Uroša, analitičara Državne bezbednosti u veoma lošim vremenima. NJihov protest je važan, pogotovu ako znamo da iza odluke Senata UB ne stoji samo nekoliko hiljada zaposlenih nastavnika našeg najvećeg univerziteta, već i nekoliko desetina hiljada studenata, a oni se ne sećaju ni bračnog para Milošević, a kamoli ljudi oko njih. Ali, lustracija se ne radi po sećanju i, što je još važnije, u njoj nikako ne treba navoditi akademske argumente, jer svaka kritika izbora Uroša Šuvakovića, koja bi bila zasnovana na propustima u naučnom radu ili u izbornom procesu, samo je jasno priznanje da on ni za šta drugo nije kriv.

Ne mogu da prihvatim da je Uroš Šuvaković – ako je stvarno odgovoran za loše stvari devedesetih godina – trebalo da bude lustriran tek onda kada je poželeo da bude profesor sociologije, iako je završio Fakultet političkih nauka. Ružno je i pomisliti tako nešto, posebno prema onima koji se devedesetih ne sećaju samo po redovima za mleko.

Autor je redovni profesor Rudarsko-geološkog fakulteta i dopisni član SANU