Magla u dimu

Aleksej Kišjuhas Studijom Agencije za zaštitu okoline (EPA) objavljenom 1993, otpočinje još jedna galama oko pušenja i „pasivnog pušenja“. Ovaj put uspešna. Ljudi sa tom navikom od tada se fizički odvajaju, progone i optužuju za tiho ubijanje svojih bližnjih. Među božanstvima političke korektnosti pušenje se ustoličuje kao aktivnost na koju se upire prstom, a čiji se aktivisti žutih prstiju ekskomuniciraju iz crkve građanske poslušnosti. Sjedinjene Države pozornica su ovog trenda, ali i domaće žabe dižu noge na potkivanje novom političkom korektnošću.
Ovo bi možda imalo smisla da su podaci navedeni u spomenutom radu istiniti. Ali nisu. Nova opsežna i pre svega naučna studija iz 1998. odbacila je povezanost kancera i „pasivnog pušenja“, a podaci i postupci EPA se bližim razmatranjem otkrivaju kao nenaučni i proizvoljni. Jednostavno, lagali su. Nisu izneseni dokazi da tuđi duvanski dim ugrožava naše zdravlje. Ceo džumbus oko pasivnog pušenja nema naučnog utemeljenja i navodnu opasnost „pasivnog pušenja“ opovrgavaju praktično sve potonje relevantne studije. Ništa čudno, nauka i radi po principu opovrgavanja. Međutim, zapaljivo-popaljiva priča o tome da i oni iz pušačevog okruženja rizikuju smrtna oboljenja dospela je u javnost i to sada teško može nazad. A političarima se dopada jer čini da izgledaju brižno.
I razgovorčići oko samih pušača i njihovog oboljenja od kancera drastično su preuveličani. Kancer je danas među vodećim uzrocima smrti na Zapadu zato što za ostala smrtna oboljenja postoje lekovi i zato što većina ljudi danas dospe u godine u kojima je ranjivija na ovo oboljenje: početkom veka se u proseku živelo do 45, a danas do 75. godine. A čak i to ne znači puno. Naime, i ako se pronađu lekovi i iskorene uzroci svih bolesti – ljudi i dalje neće živeti večno. Statistički prosek će se uvećati za par godina, a naši konkretni životi dotrajavaće desetak godina gore-dole od tog broja.
Korelacija (npr. obolelih od raka i broja pušača) ne znači uzročnost. Kako je neko primetio, u snažnoj korelaciji stoji i globalni rast temperature sa globalnim opadanjem broja gusarskih brodova. To ne znači da gusara više nema zato što im je postalo vruće. Zato na paklicama cigareta piše „uvećava rizik“ a ne „uzrokuje“. Statističari znaju stvarnu vrednost i manipulativnost brojeva, ali javnost ne zna. U Sjedinjenim Državama dugo se vrtela dramatična rečenica antipušačkog pokreta da će „zbog pasivnog pušenja ove godine u Americi umreti 52.000 ljudi“. Zapravo, u populaciji od 280 miliona ljudi ovo je godišnja šansa od tek 1/5000, odnosno 0,02 posto šanse za smrt od pasivnog pušenja – što uopšte nije dramatično. Ili, na primer, rizik smrti od srčanih oboljenja za nepušače je 7 na 100.000, a za pušače 104 na 100.000. Ovaj podatak može se pročitati dramatično: pušači imaju 14,8 puta veći rizik da umru od srca. Ali, može i ovako: šansa za smrtno srčano oboljenje u oba slučaja je drastično niska: 0,007 odnosno 0,104 procenta! Nije ovo problem statistike: problem je u onima koji podatke zlonamerno tumače. Antipušačke kampanje služe se statistikom zbog propagandističke retorike, a ne promocije naučne istine. Otud, slike i ideje koje jednače pušača sa bombašem-samoubicom neukusne su, diskriminatorne i duboko uvredljive.
Međutim, piše sociolog Rendal Kolins, čak i da naučni dokazi potvrđuju navode antipušačkih kampanjdžija – a to ne čine – razlozi popularnosti antipušačkog pokreta ne leže u naučnim žurnalima i istraživanjima. Naime, oduvek je bilo krugova koji su imali nešto protiv pušenja: hrišćanski oci, engleski kralj Džejms I, ruski i indijski carevi, turski sultani, Amerika početkom 20. veka. Persijski šahovi su pušače znali kazniti odsecanjem usana, javnim bičevanjem, sipanjem vrelog olova u grlo. Ironično, prva država koja je obratila pažnju na mogućnost veze između pušenja i kancera bila je nacistička Nemačka, pošto je Adolf Hitler bio fanatični pobornik zdravog životnog stila i snažan protivnik pušenja. Kaže se da je prvi znak Hitlerovog samoubistva bilo to što je preostalo osoblje u njegovom bunkeru upalilo cigarete.
Stvarni razlozi zabrana nisu u zdravlju, već u tome što je pušenje oduvek bilo socijalni simbol koji je odvajao aristokrate od radnika, muškarce od žena, stare od mladih, zabavne od dosadnih. Kao i simbol jednog introvertnog, kontemplativnog, individualističkog – dakle subverzivnog – ponašanja. Onog istorijskog momenta kada pušenje gubi ovu draž i postaje masovno i demokratski dostupno svima – „dražesni“ postaju antipušači. U novoj menadžerskoj ideologiji zdravlja ono što je kul i „in“ postaje antipušenje. Međutim, to nije izgovor za neutemeljeni progon ljudi koji žele dobar dim. Mogu nam se ne dopadati mnoge stvari, ali to nije razlog da ih bez naučne osnove zabranjujemo i propisujemo moralno podobno ponašanje po sopstvenom ukusu i mirisu.