Mali Rom iz lokalnog voza

Nenad Daković Pogrešio sam već na početku. Pogrešno sam ukucao „mali esej“ umesto „umesto eseja, kako glasi moja kolumna u „Helsinškoj povelji. I to ne bi ni bio neki veći problem da esej može da prikaže svu uvrnutost i težinu onoga što se zbilo u kupeu lokalnog voza, kao što to može, nadam se, ova druga pomalo destruktivna forma ili oblik, koji je verovatno izmislio i neko vreme praktikovao Bora Ćosić, u ovoj istoj „Povelji“ čiji su predmet zaštita ljudskih prava i naravno dečijih. Jer, ovde je reč o malom Romu, očigledno napuštenom dečaku koji pretpostavljam nema ni deset godina, a u savremenoj Srbiji sve je više napuštene dece, baš kao i životinja koje napuštene lutaju srpskom palankom bez obzira na rasu ili pol i tome slično. Velim, samo ova uvrnuta forma „umesto eseja“ u kojoj, otkrio sam, jedan dekonstruktivni ugao ili nagib ili sam nalog može da izrazi i možda dosegne sav patološki mulj ovog nacionalističkog silogizma koji je pred mojim očima izveden u kupeu lokalnog voza koji je više stajao i klatio se nego jurio nekuda u noć, kako se to kaže u književnosti, rđavoj ili ubedljivoj, svejedno. Jer, biće mi potreban sav moj mali književni dar da bih opisao tu gadost ili kez srpske palanke i palančanina koju sam video na licima tih žena i ljudi iz ovog kupea koji je nekuda sam jurio kroz noć, napušten i sam i bez voznog reda, baš kao i mali Rom koji je krenuo u Beograd na neko muzičko takmičenje na ksilofonu, očigledno trenutno izmaštano u ovoj nemoćnoj dečijoj mašti. Dečak je putovao sam i bez vozne karte, bio je preplašen, a njegove zdrave, tamne oči igrale su u ovoj noći u pregrejanom kupeu srpske palanke, koja je danas aktuelnija nego ranije, u onom komunizmu u kome su ljudi, žene i deca živeli na izgled zajedno ili delili zajedničku nevolju života ako su delili.
Ovako je to bilo.
Dečak je ušao i seo sa nekim zavežljajem u ruci. Voz se sporo klatio na svom putu kroz noć. I počeo je taj razgovor, kao što je običaj u kupeima, prljavim i pregrejanim. U stvari, počelo je zlurado i bolesno propitivanje, zaumno sramoćenje dečaka, već preplašenog dečaka, koji je bio Rom i bio napušten u ovoj noći. Pljuštala su pitanja praćena zluradim kikotom ušuškanih gospođa i gospođica, kojima je bilo dosadno i koji su se preko svojih mobilnih veza dogovarali sa svojom isto tako ušuškanom decom, o dolasku i dočeku i tome slično. Dečak je izbegavao ove verbalne udarce kako je znao i umeo. „Sigurno se zoveš Miloš“, rekla je starija gospođa, cereći se dečaku u lice. „A preziva Jovanović“, dodala je zlurado mlađa gospođica, lepuškasta i glupa. „Koji je glavni grad Srbije?“, pitala je treća uspaljenica. „Koja je najveća reka u Srbiji?“, glasilo je novo pitanje. „Ko je bio Vuk Karadžić, ne znaš, je li, je l’ ideš ti, dete, u školu, sram te bilo!“ Voz je više stajao nego što se klatio u ovoj bolesnoj noći. „Je l’ te šibaju?“, pitala je baba u mufu. „Mama i tata su se razveli“, rekao je dečak. „A zašto?, pitala je baba u mufu. „Gde silaziš?, pitali su. „Možeš kod Vukovog spomenika, tamo su pokretne stepenice pa možeš da se voziš“, rekla je žena koju su deca čekala na stanici. „To je super“, rekao je mali dečak, „Silazim kod Vuka!“ I onda u istom oduševljenju rekao: „Živela Srbija! Živeo doktor Vojislav Koštunica!“, „Živela!“, uzvratili su oduševljeno u pregrejanom i prljavom kupeu palanačkom voza. Voz je najzad stao. Dete je sišlo kod Vuka. Zluradi kikot ostao je da lebdi iznad zemlje, iznad šina, ako su to šine. Dete je otišlo za svojim snovima o muzičkom takmičenju ili možda u prosjačenje, u hladnu noć velegrada koji je ni selo ni grad, nego jedno nemesto u našoj nadmodernosti, kako bi rekao Mark Ofre, u ogledu „Nemesta“ koji je nedavno objavljen i u kojem ovaj pisac govori o ovim savremenim toposima (mestima) koja to nisu, nego su reči i jezik savremene ekologije usamljenosti i tako dalje.
Rekao sam da je sve više dece napušteno kao i tzv. kućnih ljubimaca, koji danas lutaju srpskom palankom, kao što svakog dana jedno dete, isto tako napušteno, spava u autobusu koji vozi kroz velegrad, ako je to velegrad, a nije, dok putnici okreću glave i prave se ludi, kao što se kaže, a ne prave se nego su stvarno ludi u ovom nemestu, koje je pored svakog vremena i prostora a koje je palanka izvan prostora i vremena jer nije mesto nego duh.