Manjak veselih političara

Gordana Logar Ako se uzme u obzir, a trebalo bi, nedavni rezultat novinara-istraživača Danasa da broj zaposlenih u državnoj administraciji – suprotno tvrdnjama ovlašćenih, ali i očekivanja od nove, demokratske države – nije uopšte smanjen, da je praktično povećan novim institucijama različitog tipa i stepena vlasti, onda uopšte nije čudno da se sve češće na TV-ekranima, radio-talasima i u novinama javljaju sa odgovornih mesta prilično veseli političari. Oni bodre narod, građane, glasače valjda, dokazujući kako im je život ili lep ili sve lepši i da nikako ne gube nadu, pa deluju nekako kao oni takozvani „čirlideri“ na utakmicama koji su posebno obučeni, odeveni i nasmejani da uz muziku bodre svoje klubove!
Čak i kad je reč o Kosovu gde se ozbiljna lica stalno smenjuju, zabrinuta pomalo, ali uverena ili bar uveravaju druge – da još ima nade. Poslednji put kad su stvarno i iz ovog resora svi bili zadovoljni, sa širokim osmehom na licu, bilo je, na primer, da je propao Ahtisarijev plan. Toliko su se tome veselili da im je izgleda „široka javnost“ poverovala uprkos stalne tvrdnje onih s druge strane od Rusa – kako su sve opcije na stolu. Domaćoj javnosti prikazivane su, samo „naše“ opcije.
Poslednjih nedelja bodrenje naroda bilo je naročito vidljivo u hapšenju velikog broja ličnosti iz raznih mafija (dakle, vlast priznaje da ih ima dosta): od one što je švercovala cigarete, preko raznih drumskih, benzinskih i carinskih do fudbalskih (građevinske još nisu došle na red izgleda). Nije u tome bitno, što su mnogi u bekstvu ili što pod hapšenje potpadaju samo „probrane“ ličnosti mafija, pa se ne zna ko je stvarni kum, a ko poslednji u lancu kao samo izvršitelj. Bitno je da ovakve akcije koje se u mnogim drugim državama i društvima u okolišu (i ovde po zakonskim definicijama) svrstavaju u privredni kriminal ili zloupotrebu položaja, prate televizijske kamere, da se sinhronizovano, kao u najboljim kriminalističkim filmovima, upada u neke njihove prostorije, možda i stanove i lepo se vidi kako je policija dobro opremljena, obučena, odlučna, pa narod može da ima poverenja u svoju sadašnjost i budućnost. To sve takođe spada u bodrenje raspoloženih političara koji znaju šta rade. I s te strane svaka im čast, ali je stvarno izgleda narod uprkos svemu prilično nezahvalan.
Najnovija istraživanja, na primer, pokazuju na Dan borbe protiv korupcije koji je u svetu obeležen juče, da stanovnici Srbije na prvo mesto korumpiranih stavljaju političke stranke i političare, čak Skupštinu, dakle sopstvene poslanike, a tek na nekom daljem mestu, su sudije i lekari u državnim ustanovama. Oni koji su inače stalno bili na udaru gore navedenih političara. Lekari bi sad mogli da budu ogorčeni ili razočarani zbog gubljenja primata i oceni vrednosti njihovog rada? Osim što bi možda stavljanje političara, stranaka i poslanika u vrh lestvice korupcije moglo da se shvati i kao svojevrsno priznanje da ne sede skrštenih ruku i kradu samo bogu dane? Prvi komentari ove pojave u javnosti sugeriraju izgleda da se korupcija odnosi prvenstveno ili samo na vezu između bogataša koji daju pare strankama, pa onda vlast (opozicija takođe, ne tako retko) radi u korist povećavanja njihovog bogatstva. Ali, stvari su mnogo šire. Mito može da stekne kako se u anketama vidi, prvenstvo i jeftinom privatizacijom, prodajom plodne zemlje, podržavanjem monopola, ali i visokim poslaničkim dnevnicama, posebno nadoknadama za putovanja iako je to zagarantovano pravo na putne troškove. Primer su poslanici radikali koji su to pravo naprosto morali da koriste kao valjda najmobilniji i oni koja birače najviše obilazi, a to ne može besplatno. Zato vedri političari moraju da vešto objašnjavaju i slikom potvrđuju kako se bore protiv mafija, a da je sve ovo drugo što im pripisuju kao ustupke ili podelu plena netačno, pošto je reč tek o zakonu tržišta, ponude i potražnje. Za kupovinu zemljišta se, na primer, ne javljaju neki nezaposleni, mladi, koji bi je kupili na licitaciji, a zatim mogli da zavrnu rukave.
Ipak, ova objašnjenja nezahvalan narod ne shvata kao u drugom svetu gde saradnja bogataša i političara može da bude tek prihvatljivo lobiranje. Ovde se u bezgraničnoj mašti narodnoj iskombinuje svašta, čak se možda misli da je korupcija i u stranačkim dogovorima, u obezbeđivanju unosnih položaja u raznim kompanijama i upravnim odborima. Stranački direktori menjaju sve kad dođu na čelo makar i uspešne kompanije da bi se nešto prelilo u budžete stranke sopstvene „i šire“. I baš zato su veseli političari ovde stvarno neophodni, da bodre, podižu optimizam i to ne samo zbog izbora (ne zna se da li će ih zbog“ ovakve situacije“ ikad ponovo biti) već zbog svoje uloge u ovakvom demokratskom društvu gde su zakoni stvarno – ma koliko bili brojni – mrtvo slovo na papiru. Nema ko da ih sprovodi, nema dovoljno „pravog kadra“ uprkos mnoštvu zaposlenih u državnim institucijama. Uostalom, svako zna da je tako, bar po Marfijevom zakonu.