Materijalna i moralna pljačka

Dakle, to pitanje, upućeno dostojanstvenicima iz sveta uvek je bilo isto i glasilo je: „Kada će nam ukinuti sankcije.“

Tako smo se u godinama sankcija i ratova sveli na infantilne pasivne posmatrače sopstvene sudbine, što su, ne tako retko, primećivali i oni koji su nam, iako pod sankcijama, dolazili u posetu. A onda je došlo do, stručno rečeno, prividnog diskontinuiteta. Sankcije su ukinute, ali su ukinute i dve države koje su bile pod istim. Srećom, pronađen je novi refren – „Za (zaokružiti politički oportun broj) dve, tri, pet godina, ući ćemo u Evropsku uniju“. Ako nismo dočekali da ukidanje sankcija učini da poteku med i mleko, izvesno je, poteći će kad uđemo u Evropsku uniju. Kakve to veze ima sa realnim procesom približavanja Srbije Evropskoj uniji? Naravno, nikakve.

Naime, kao što smo godinama trpeći sankcije jačali nacionalni ponos gledajući potonje tajkune kako se bogate, posle 5. oktobra, gledali smo političku elitu koja navodno u Briselu dobija najviše ocene približavajući nas Uniji, sa istim rezultatom. Ali kako reče onaj sveštenik koji je mrsio petkom – „Ne gledaj šta ja radim, slušaj šta ti govorim.“

Sve se na kraju svelo na anegdotu – mi se kao pravimo da nešto radimo na usaglašavanju sa pravilima Evropske unije, a unija se kao pravi da će nas jednog dana primiti. Da se bliži kraj epohe „Kao kakao“, bilo je jasno kada je jedan od najbogatijih ljudi ovdašnjih odlučio da proda svoju najveću kompaniju. Približio se čas da se u zemlji Srbiji upali svetlo i razmakne zavesa.

Iako javnost još uvek žmirka pri dnevnom svetlu, jasno je da se nova partija igra sa otvorenim kartama. Čovek koga optužuju da karte deli, da bi nekako izbegli sopstvenu odgovornost, Aleksandar Vučić, sa gotovo neobjašnjivom lakoćom krši prvi postulat srpske politike – govori ono što misli, a radi onako kako govori. Naravno, tako nešto je teško prihvatiti. Teško je prihvatiti i činjenicu da je njegova iskrenost izazvala sličnu reakciju kod onih sa kojima razgovara. Recimo, koliko god se ne slagali sa stavovima Nemačke, morate priznati da su oni iskreni i da skrivenih uslova i naknadnih namera nema. U nastupu iskrenosti moglo bi se dalje reći da ova zemlja zaista nema drugu perspektivu osim evropske jer su se dosadašnji stereotipi, neki od njih veoma dragi, posebno oni o bratstvu i prijateljima takođe potrošili. Ili, što reče Čerčil – „Britanija nema tradicionalne prijatelje, ima samo tradicionalne interese“.

Prihvatimo konačno da su naši interesi u Evropi i sa Evropom. Povratak na stare pozicije koje je nekadašnja SFRJ imala na istoku i na jugu, iako daje značajne rezultate, ne predstavlja alternativu, već deo strategije koja bi mogla da od Srbije stvori značajnog političkog i trgovinskog partnera, arapskih i afričkih zemalja, pre svega. Naravno, uloga Rusije će i dalje ostati značajna, ali se svakako ne radi o alternativi za EU. Drugi regionalni, potencijalno važan partner jeste Turska, ali su dometi tog partnerstva takođe ograničeni. Oslanjanje na mitovima, bilo onom o slovenskoj solidarnosti bilo onom o Otomanskom uticaju, i danas je kao i ranije opasno za naš region. Doduše, ta opasnost je danas ograničena na izbor spoljnopolitičkih i ekonomskih prioriteta.

Konačno, ne i najmanje važno, ostaje pitanje evropskih vrednosti i njihovog definisanja. One svakako ne pripadaju dosadašnjim nosiocima navodne evropejske ideje. Oni su tu ideju opljačkali. Materijalno i moralno. Kada i ako izađemo iz zone „B“ TV reklama o boljoj budućnosti, možda shvatimo da su evropske vrednosti iste one od kojih smo nekoliko generacija ranije godina odustali. Ostalo je EPP. Na Javnom servisu i van njega.

Autor je savetnik predsednika Narodne Skupštine Republike Srbije za spoljnu politiku