Mesec dana od Trampove inauguracije: Za Evropu je biti il’ ne biti

Istina, ono nije uvek poštovano, ali je njegovo kršenje bivalo izloženo osudi svetske javnosti, pre svega u UN, i shvatano je od najvećeg broja zemalja u svetu kao pravno nasilje, a ne kao „vrlina“ i „prirodna moć velikih nad malima“ kako to flagrantno kršenje međunarodnog prava danas shvataju Putin i Tramp.

Danas se ne samo u SAD nego i u Evropi suočavamo sa novim nacionalizmima, ekstremističkim političkim idejama, autokratskim modelima vladanja, protekcionističkim merama u privredi, podrivanju i blasfemisanju svakog oblika nadnacionalnog udruživanja država i nakon osamdeset godina, svedočimo ponovnoj afirmaciji i legitimizaciji podele interesnih sfera između velikih sila…

Nažalost, SAD pod Trampom svakim danom sve više tonu u oligarhijsku, plutokratsku autokratiju. Novi fašizam je na delu pa iako menja oblike svog ispoljavanja, ne menja ćud: „naša“ nacija iznad svega i iznad svih!

Istina, neko će reći da su se istorijski fašizam (Musolini) i istorijski nacionalni socijalizam (Hitler) upravo borili protiv finansijske oligarhije, protiv plutokratije. Da, ali protiv tuđe (u Trećem rajhu isključivo protiv jevrejske) ne i protiv svoje. Uz sopstvenu plutokratiju su i te kako pristajali i s njom pravili saveze i najtešnje sarađivali u procesu finansijskog alimentiranja militarizacije društva u pripremi za budući rat za nove teritorije. Jer ekspanzionizam je jedan od elemenata istorijskog nacizma i istorijskog fašizma iako nije izvorni proizvod ova dva društvena i politička sistema.

Nešto slično vidimo i u savremenom putinizmu i njegovom „ideološkom“ sabratu trampizmu. Sopstveni krupni finansijski kapital DA, tuđ NIKAKO, to je moto oba ova sistema pri čemu je jedan već odavno i neskriveno totalitaristički, a drugi rušeći sopstvenu 250-godišnju demokratiju utemeljenu velikom američkom revolucijom (1776) postupno ali sigurno grabi ka tom cilju. I ekspanzionizam im je zajednički, prvi bi rado celu istočnu Evropu ponovo videli u svom okrilju (kao u doba SSSR-a), a drugi Grenland, Kanadu, a rado bi na najsuroviji kolonijalni i ucenjivački način crpeli prirodna bogatstva Ukrajine…

Evropa bez demokratske Amerike naprosto ne može da bude ono što je dosad bila. Ona je verovala da je atlantski politički savez sa SAD koncipiran Alantskom poveljom još 1942, i docnijom zajedničkom pobedom nad nacizmom i fašizmom, ne samo čvrst poput čelika, nego i večan. Razočaranje je sad ogromno jer je jednostrani raskid tog savezništva došao naglo, nenadano i brutalno.

Do same nedavne Minhenske konferencije o bezbednosti Evrope, još je tinjala nada da se stvari možda mogu ipak promeniti. Ali Trampova Amerika je u Minhenu ne samo okrenula leđa svom starom savezniku (jer želi očito da sledi novog u Kremlju) već je iskazala otvoreni prezir prema Evropi time što je najavila da će je isključiti iz budućih pregovora o miru u Ukrajini. Kontradiktorne su izjave zvaničnika iz Vašingtona hoće li čak i Ukrajini biti dozvoljeno da aktivno sudeluje u tim pregovorima!

Evropa, međutim, mora da zauzme nedvosmislen stav: rat u Ukrajini i pregovori o njegovom završetku neposredno se tiču bezbednosti Evrope, a ne Amerike. (Kako je ono nedavno rekao Tramp: „Šta nas briga za bezbednost Evrope, između nas je okean“).

Stoga nije opravdano da pregovore o završetku rata vode Rusija i Sjedinjene Američke Države, ne uključujući ni Ukrajinu ni Evropsku uniju niti bilo koju drugu evropsku zemlju, iako se ova stvar njih na najneposredniji način tiče.

Ključne pregovore bi morale da vode zaraćene strane, Ukrajina koja je napadnuta, i Rusija koja je agresor uz punu medijaciju Evropske unije. SAD bi tu mogle samo da imaju sekundarnu ulogu koja bi mogla da pomogne postizanju pravednog i održivog mira. Takav stav mora biti jasno i bez diplomatskog uvijanja izrečen i poslat Vašingtonu!

Isključivanje Ukrajine i Evrope iz procesa dogovaranja o miru ne bi značilo ništa drugo do puku trgovinu između Putina i Trampa ili političkim govoreći rečnikom novu deobu interesnih sfera. Politika da tri lidera (Tramp, Putin i Si) neposredno odlučuju o tuđim državama jeste politika s početka 19. veka pa sve do 1914. godine. Ona je i dovela do ratne tragedije.

Posle užasnog rata, pak, Evropa i Amerika su formiranjem Društva naroda pokušale da takvu politiku izmene. Ali ne zadugo. Musolini je već od sredine dvadesetih godina vešto i lukavo podrivao demokratske temelje posleratne Evrope, a vrhunac je bio njegov čuveni plan iz januara 1933. godine da četiri velike sile (Nemačka, Italija, Francuska i V. Britanija ) nanovo odučuju o sudbini malih naroda, da se zanemari „nepravedni“ ugovor iz Versaja i otvori prostor za novu raspodelu interesnih sfera.

Cilj je bio međusobno posvađati i podeliti evropske demokratije (dividi et impera), izbiti im iz glave ideju o razoružanoj i jedinstvenoj Evropi, što mu je u priličnoj meri i uspelo (sa britanskim premijerom Mekdonaldom), iako taj savez četiri velike sile nikada nije istinski zaživeo. Ali „koska“ razdora među saveznicima i pobednicima Prvog svetskog rata je bačena.

Podele su počele. Fašizam i nacizam su nadirali sve ofanzivnije…

I danas bi prihvatanje politike svršenog čina, odnosno ideja da nekoliko lidera najmoćnijih država sveta o svemu odlučuju pa i o sudbini malih država i naroda, neminovno, tačnije rečeno zakonomerno, dovela (ili će neminovno dovesti!) do istorijskih revanšizama, revitalizacije starih animoziteta između država, revizije granica „u cilju ispravljanja istorijskih nepravdi“, što sve zajedno dovodi evropski i svetski mir u veliku opasnost.

Jer čim se jednom naruši gepolitička ravnoteža, odnosno kad se načini ozbiljan presedan, kao što to danas čini Tramp i njegova kratkovida politika u slučaju Ukrajine, povratka nema. Tada više neće biti pitanje da li će do rata doći, već je samo pitanje kada će se on dogoditi.

Zato hrabri oštra i nedvosmislena reakcija nemačkog ministra odbrane Pistorijusa koji se energično usprotivio izjavi američkog potpredsednika D.J. Vensa o tome da Rusiji treba da ostanu teritorije koje je agresijom osvojila 2014. i 2022. Jer, kako je naveo, i „predsednik Tramp smatra kako je Rusija podnela ogromne žrtve, izgubila mnogo vojnika i pošteno bi bilo da joj osvojene teritorije ostanu“.

„To je nedopustivo“ rekao je Pistorijus. „Niko, pa ni Rusija, ne može biti nagrađena za agresiju na tuđu zemlju. To bi otvorilo Pandorinu kutiju, i svako bi onda mogao da izvrši agresiju na svog slabijeg suseda jer bi znao da neće trpeti nikakve posledice toga čina.“

Evropa danas, iako u priličnom stepenu već podrivenih temelja upornim dvodecenijskim ruskim propagandnim delovanjem putem tajnih akcija njene obaveštajne i kontraobaveštajne službe, finansiranjem ekstremno desnih političkih opcija i smišljenog plasiranja lažnih vesti, iako u svom okrilju ima dve članice (Mađarska, Slovačka) koje su otvoreno proputinovski orijentisane, ipak mora iznaći snagu da se odupre sad više ne samo Putinu veći Trampu. I to na način nemačkog ministra odbrane.

Od toga hoće li uspeti, hoće li se hrabro uspraviti i reći dvojici „pregovarača o miru“ odlučno „njet“ i odlučno „no“, neposredno će zavisiti rat ili mir na kontinentu.

Pisac ovih redova bi najviše voleo da kod ove poslednje rečenice greši, jer je, od kad zna za sebe, posvećen miru i progresu. Ali jedno su njegove želje i nadanja, a drugo je realnost koja je – malo je reći – da je surova.

Autor je publicista i analitičar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.