Mit o trgovačkom kajmaku

Saša Nikašinović Ne bave se trgovinom samo političari. Svi smo mi, zapravo, pomalo trgovci. Tako, bar, ispada prema podacima Agencije za privredne registre: ispostavilo se da je najveći broj registrovanih preduzeća izabrao za osnovnu delatnost upravo trgovinu. Kako će u toj trgovini proći i kako prolaze tranzicioni trgovci – drugo je pitanje.
Popularnost trgovine kao najlakšeg i najbržeg načina da se bez mnogo rada dobro živi potiče od marksizma i socijalističkih novina u kojima su trgovci uvek bili oni koji skidaju kajmak, za razliku od nedovoljno plaćenih proizvođača koji „stvaraju novu vrednost“. Više nego jak dodatni impuls stigao je, zatim, u Miloševićevo vreme. Tada one dodatne vrednosti gotovo uopšte nije bilo, ali je bilo kajmaka za povlašćene i za one koji su se bavili švercom, koji se takođe tretirao kao trgovina.
U poslednje vreme u trgovini se nešto krupno promenilo, pa mnogima tamo ne cvetaju ruže. Izrazito povlašćenih nema, šverc se sve manje isplati, a hipermarketi su počeli da menjaju i način i strukturu trgovine. Za razliku od domaćeg shvatanja da je svaka trgovina pomalo prevara i da je sva mudrost u tome da se „kupi što jeftinije, a proda što skuplje“, stara trgovačka izreka kaže da je najbolja ona trgovina u kojoj su podjednako zadovoljni i trgovac i kupac. Hipermarketi se uklapaju upravo u tu staru izreku. Trgovci su prezadovoljni, jer su analize pokazale da je u hipermarketima produktivnost sedam puta veća nego u običnim trgovinama. Potrebno im je, dakle, sedam puta manje zaposlenih, pa mogu da ponude niže cene i da opet veoma dobro zarade. Kupci su, takođe, više nego zadovoljni, jer dobijaju kvalitetnu robu uz dobru uslugu i, što je najvažnije, niže cene.
Reklo bi se da je nađeno idealno rešenje i da će se zbog toga male trgovine pre ili kasnije ugasiti. Treba, međutim, biti oprezan i prisetiti se da je sličan trend vladao i u turizmu. Najniže cene mogli su da ponude mastodontski hoteli i turistička naselja, a onda je odjednom turistička ćud počela da se menja. Ljudima su dojadile nesnosne gužve i osećaj da se zapravo nalaze na industrijskoj traci. Zato odavno sve više traže male hotele ili privatne apartmane i mirnija turistička mesta u kojima će biti dosta zabave, ali će se tamo ipak osećati kao kod kuće.
Realno je pretpostaviti da će i kupci iz trgovina na sličan način promeniti svoju ćud. Kad malo poraste standard, dobro snabdevena trgovina u komšiluku koja ima gotovo sve što nam treba biće primamljivija, čak i kada je malo skuplja, nego udaljeni hipermarket. Naravno da se to neće brzo dogoditi i da male bakalnice ne mogu danas da posluju sa gubitkom očekujući da će taj gubitak već sutra nadoknaditi, jer će potrošači promeniti svoju ćud. Konkurenciju hipermarketa neće preživeti svi, s tim što bakalnice po selima i one koje su dovoljno udaljene od hipermarketa ne moraju da se brinu za svoju sudbinu.
Mala trgovina, ipak, nisu samo bakalnice i tu mnogi mogu da traže svoju šansu. Pronaći će je samo oni trgovci koji smisle način da i kupci budu zadovoljni koliko i oni. A to znači otvaranje usko specijalizovanih trgovina sa dobrim izborom i pristojnim cenama, što podrazumeva i trgovce koji dobro poznaju robu koju prodaju. Još kada bi uspeli i da se udruže, pa da imamo ulice ili trgovinske centre u kojima se prodaju samo šrafovi ili samo oprema za kupatila ili samo elektroinstalacije i slične potrepštine – pobeda malih trgovina ne bi dolazila u pitanje. Najlakši način da se takvo udruživanje u Beogradu postigne bila bi samo nešto bolja organizacija inače haotične buvlje pijace.