Modernost Srbije na čekanju

Prva asocijacija je svakako, da je rivalstvo i osnovni sukob Vojislava Koštunice i Zorana Đinđića posle zajedničkog osvajanja vlasti 2000. godine, bio oko izbora puta budućnosti Srbije. Dobro je poznato da su Koštuničini tradicionalisti, Miloševićevi naslednici socijalisti i Šešeljevi radikali, imali smrtni strah od Đinđićevog modernizma.

Takođe je dobro znano, da je iz tog smrtnog straha proistekao smrtni ishod našeg premijera, u to vreme najuglednijeg Srbina u svetu. Primetno je nastojanje da se istorijskim tumačenjem naše bliske prošlosti sve zamagli i zbuni javnost, ali bar sada je jasno da je Đinđić bio nepremostiva prepreka nastojanju poraženih konzervativnih i nacionalističkih snaga na izborima, da se po svaku cenu što pre vrate na vlast.

Druga asocijacija je da je vladajuća SNS daleko od modernosti, zato što uopšte ne shvata da je od same vlasti važnija njena kontrola! Da napomenem, da je navedene asocijacije kod mene izazvao sociolog i kolumnista Danasa Aleksej Kišjuhas tekstom „Modernost i jedna kolumna“ (Danas, 9-10. jun 2019) koji je naglasio da je „tradicija“ možda zgodna reč za turističke brošure, ali modernost je ta koja čini naše živote boljim i vrednijim življenja.

To što javni servisi u Beogradu i Novom Sadu i televizije sa nacionalnom frekvencijom ne zovu u svoje emisije da gostuju opozicioni političari i što postoji zabrana nastupa političara vladajućeg režima na TV N1, daleko je od savremene prakse u svetu. Društvena šteta od toga je nesumnjivo velika. Već sada se može predvideti kakvu će ocenu u istoriji dobiti nalogodavci i direktori i glavni urednici navedenih medija.

„Jedna od glavnih funkcija javnih servisa i TV sa nacionalnom frekvencijom je da doprinose političnosti građana, a naše istraživanje je pokazalo da je skoro dve trećine naših građana (59 odsto) a(nti)politično i da se kod nas politika predstavlja kao aktivnost koja je rezervisana za Aleksandra Vučića“, obrazložio je rezultate istraživanja Biroa za društvena istraživanja (BIRODI) sociolog Zoran Gavrilović („Građani apolitični jer je politika rezervisana za Vučića“, Danas, 3-4. VIII 2019). Lično, meni je žao što nikako više ne gledam Nadu Gogić u jutarnjem dnevniku RTS i Branka Veselinovića u večernjem dnevniku iste televizije, dobre novinare i voditelje, jer sam doveden u isto razdraženo psihološko stanje, kao kad sam u Miloševićevo vreme, da bi se zaštitio od agresivnog političkog ispiranja mozga, gasio televizor pred početak dnevnika u pola osam.

Po svemu sudeći, modernost Srbije je na leru, na čekanju novog vremena i nove vlasti. To potvrđuju reči profesora univerziteta Miodraga R. Đorđevića („Poštovanje manjina – demokratski imperativ“, Danas, 13. jun 2019), koji smatra da se kod nas ne shvata da je najvažniji oblik političkog pluralizma stranački pluralizam. „Za razliku od demokratskih, u autokratskim društvima, kao što je slučaj sa srpskim društvom, vladajuća politička struktura zatvara sve najvažnije kanale preko kojih bi građani (birači) mogli da vide i drugu stranu medalje. Vladajuća većina teroriše manjinu i učvršćuje jednoumlje, stalno proizvodeći konfliktne situacije, nesigurnost i strah“, napisao je profesor Đorđević.

Mi smo poznati po tome što slabo koristimo neka dobra iskustva iz naše prošlosti. Smatram da bi bilo dobro kad bi vladajući naprednjaci i socijalisti, umesto što „disciplinuju“ svoje članstvo zapošljavanjem u javnom sektoru, podmićivanjem poklonima i dnevnicama, korupcijom i agresivnim obezbeđenjem sigurnih glasova, da bi se oprali od svog doprinosa moralnom posrnuću ovog društva, koristili praksu iz komunističkog perioda, pa ponekad stavili na dnevni red svojih sastanaka tačku dnevnog reda „kritika i samokritika“.

Autor je politikolog iz Nove Varoši