Nadnica za strah

Treba da se živi od zarade, najbolje od one visoke, stečene po zakonima; građani Srbije, većina njih, to, uglavnom i čine, doduše, kao u onom posleratnom vicu – preko svojih predstavnika. Ti će predstavnici, narodni poslanici, zaraditi, naime, ovog meseca u kojem Skupština Srbije nije zasedala po 106 hiljada dinara i dobiće poslanički dodatak od 30 hiljada. Samo je jedan poslanik objavio da se plate odriče, budući da nije radio posao za koji se ona isplaćuje. Doduše, kao dobrotvor, što znači da će platu, na svoj način, preusmeriti iz državne kase. Oni retki koje su novinari pronašli u opusteloj zgradi parlamenta nisu imali dilemu – zaradili su je.
Treba razumeti, u takvoj neizvesnosti, kada iznad svake sinekure visi Damoklov mač, mogućnost da se ne izabere nova vlada, i da se izaberu neki drugi, plate koje će poslanici primiti dođu, otprilike, kao nadnica za strah. Boje se, obično, oni koji imaju šta da izgube, što nema nikakve veze sa predizbornim obećanjima, pa opšte mesto – izneverena očekivanja – dobija na aktuelnosti.
A Srbija, ukoliko ne dođe do stranačkog dogovora, dolazi u nesvakidašnju budžetsku situaciju, bez eufemizama – u nešto čega nigde nema, da plaća narodne poslanike iz tri saziva, 114 iz prvog koji su i dalje na platnom spisku Skupštine, na šta imaju pravo šest meseci, zatim sadašnjih 160 na stalnom poslu u parlamentu, izabranih u januaru, a možda i sledeći saziv. I sve moguće troškove njihovog boravka u Beogradu i dolaska do radnog mesta. Ako bude novih izbora, parlament će, po procenama ekonomista, koštati državnu kasu najmanje 250 miliona dinara, ne računajući naknade za prevoz i plate šefova poslaničkih grupa. Ukupni izdaci državne kase, ako izbora bude, biće gotovo dve milijarde (računajmo predizbornu kampanju), i to pod pretpostavkom da neće biti poslanika poput onih iz Vranja, Bujanovca, Trgovišta i Bosilegrada (G17 Plus, SRS, DSS) koji, nezavisno od stranačke pripadnosti, naplaćuju putne troškove za pola godine više od milion dinara.