Najskuplji benzin

Od maloprodajne cene benzina država dobija čak 60 odsto što je znatno više nego što se uzima u, primera radi, Rumuniji, Bugarskoj, Grčkoj ili Španiji. S obzirom na loš kvalitet života i niska primanja teško je poverovati da će građani Srbije sa odobravanjem prihvatiti objašnjenje državnih zvaničnika da akcize moraju da budu visoke kako bi se popunio budžet i suzbili efekti svetske ekonomske krize. Da se takva „opravdanja“ mogu podvesti pod domen socijalne demagogije potvrđuje podatak da će poskupljenje benzina izazvati skok cena kod najmanje 80 odsto proizvoda potrebnih za svakodnevni život. Samim tim stvaraju se uslovi za inflatorni udar, a to je baš ono što Vlada Srbije pokušava da izbegne. Tumačenja da benzin spada u luksuznu robu podložnu dodatnim oporezivanjima je diskutabilno u današnjim uslovima kada sve manje firmi ima organizovani prevoz radnika, a pojedina radna mesta zahtevaju korišćenje privatnih automobila. Jasno je da je cilj države, u situaciji smanjenog interesovanja stranih investitora za ulaganja, da akcizama popuni budžet. Analitičari tvrde da je problem taj što građani nemaju jasan uvid gde novac odlazi i strahuju da je državna kasa svojevrsna „rupa bez dna“. Svakako je da bi građani bili blagonakloniji kada bi im efekti dodatnih oporezivanja bili vidljiviji. Međutim, u situaciji kada su participacije u zdravstvu sve veće, a školarina sve skuplja, povećavanje akciza nije nešto što će izazvati oduševljenje građana. Zašto ne spomenuti i to da država nije učinila gotovo ništa da se u periodu pre privatizacije modernizuju rafinerije nafte u Pančevu i Novom Sadu čime bi se stvorili uslovi da troškovi rafinerijske prerade nafte budu manji, što bi omogućilo da benzin bude jeftiniji.

Podizanje akciza u borbi protiv efekata svetske ekonomske krize trebalo bi da predstavlja poslednju meru, ali je u Srbiji, nažalost, to metod koji se rado primenjuje. Sasvim je sigurno da bi se država efikasnije borila protiv ekonomske krize da je zadržala vlasništvo nad nekim velikim privrednim preduzećima koje bi stvarajući profit mogle da pune budžet. Isto to bi se desilo da država novom vlasniku Naftne industrije Srbije omogući poslovanje bez gubitaka od čega bi i sama imala korist preko ostvarenih dividendi, jer je manjinski deoničar u toj kompaniji. Država bi mogla dodatno da oporezuje i mali, ali veoma uticajan sloj veoma bogatih ljudi i na taj način popuni osiromašenu državnu kasu, ali je očito da političke elite koje se smenjuju na vlasti ne žele da pokvare odnose sa tajkunima. Izgleda da je državi umesto svega nabrojanog najlakše da benzin proglasi „luksuznom robom“ i podigne akcize.