foto: R.Z./ATAImages
U poslednjih nekoliko dana, zdanje na Trgu Nikole Pašića u Beogradu prestalo je da bude najviši zakonodavni dom i zvanično postalo najskuplji rijaliti program u istoriji Srbije. Razlika je samo u tome što kod „Farme“ ili „Zadruge“ možete da promenite kanal, a ovde ste prinuđeni da plaćate ulaznicu za predstavu u kojoj vas glumci vređaju sa bine.
Ako su ministri zaboravili da su „sluge“, većinski poslanici su potpuno svesno odabrali ulogu političkih jurišnika. Gledati te ljude kako sa skupštinske govornice bljuju uvrede na račun svakoga ko misli drugačije, dok u isto vreme revnosno podižu ruku za svaki zakon koji im se poturi, nije samo dno, to je kopanje ispod dna.
Zaštićeni ustavnim imunitetom kao štitom od sopstvene nepristojnosti, oni se ponašaju kao da im je to dedovina, a ne institucija koju smo im mi iznajmili na poverenje. Prvi zadatak svake buduće, iole normalne skupštine morao bi biti demistifikacija tog imuniteta: možeš da glasaš po savesti, ali ne možeš da psuješ i ponižavaš građane po službenoj dužnosti. Imunitet ne sme biti dozvola za lično iživljavanje nad dostojanstvom naroda.
Etika i rečnik koji trenutno odjekuju skupštinskom salom nisu samo „bruka“, oni su duboko nepoštovanje ugovora koji poslanici imaju sa nama, građanima. Reč „ministar“ u svom korenu nosi značenje „sluga“.
Međutim, dok gledamo kako ti isti ministri, umesto izveštaja o trošenju naših para, serviraju uvrede opoziciji, jasno je da su pobrkali lončiće. Oni se ne ponašaju kao sluge naroda, već kao nezadovoljni vlasnici restorana koji vas psuju jer ste se drznuli da pitate zašto je supa preslana i zašto je plaćate 180°C vrelu, a praznu.
Dok se u Skupštini vrišti, predsednik u Paraćinu, među staklom, demonstrira staru veštinu „zamagljivanja stvarnosti“. Čitajući režimske izveštaje, čovek bi pomislio da Srbija živi u idiličnom balonu gde je jedini problem to što neki rektor pije kafu u Briselu.
Predsednik kaže da ga zanima isključivo glas naroda. Pa, ako je tako, zašto taj glas ne čujemo na izborima? Ako je podrška naroda jedini legitimitet koji priznaješ, čemu odugovlačenje? Čemu strah od papirića u kutiji? Umesto konkretnih odgovora na studentsku pobunu i zahteve za izborima, dobijamo analizu mađarske istorije iz 1867. godine. Fascinantno je kako vlast uvek ima vremena za Austrougarsku nagodbu, ali nikako za nagodbu sa sopstvenim građanima koji traže normalno društvo.
Možda zvuči čudno, ali u ovoj prostačkoj retorici i „udaranju u grudi“ krije se jasan znak slabosti. Vređa onaj ko nema argumente. Viče onaj koga više niko ne sluša kad govori tiho.
Optimistično je to što se građani više ne daju prevariti staklenim vizijama iz Paraćina. LJudi znaju da PDV na hleb i akciza na gorivo ne služe da bi se finansirala nečija bahatost, već da bi institucije radile za nas.
* Studenti su se probudili! To više nije samo slutnja, to je nova realnost na ulicama. Kada se pokrene mladost koja ne duguje ništa partijskim knjižicama, sistem počinje da puca po šavovima, mladost je uvek bila najprecizniji lakmus papir istine.
* Glas se čuje, čak i kroz buku onih koji pokušavaju da ga nadjačaju uvredama.
* Istina je skupa, ali laž postaje još skuplja za održavanje.
* STUDENTI POBEĐUJU!, ova parola više nije samo grafit na zidu, već odjek svesti koja se više ne može suzbiti.
Vreme u kojem se „sluga naroda“ ponaša kao njegov dželat polako ističe. Jer, na kraju krajeva, mi smo ti koji potpisujemo čekove. A onaj ko plaća muziku, na kraju ipak dobije pravo da naruči pesmu, a naša pesma se zove odgovornost.
Ja ne pristajem. Ne pristajem da moj porez bude plata za vašu uvredu. I to je početak svake promene. Svaka sila je do podne, a narodna volja, ona prava, ne ona izrežirana, uvek nađe svoj put do kutije. Čak i kad je put popločan polomljenim staklom i praznim rečima.
Autor je direktor Nacionalnog odbora IAESTE
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
