ilustracija Foto: pixabay / jackmac34Teško je razumeti a još je teže živeti život u zemlji u kojoj se ne priznaju ni Ustav ni zakoni, ni moral ni običaji. Teško je živeti u državi koju pljačkaju i razaraju oni koji tom državom upravljaju.
Teško je živeti i još teže razumeti život tamo gde sudije ne poštuje zakone po kojima sude, gde lekari ne poštuju lekarsku etiku i ne mare za bol svojih pacijenata, gde učitelji ne mare za sopstveni moral ni za dostojanstvo svojih učenika. Međutim, najteže je od svega toga razumeti i živeti tamo gdje je takav život, a da nema nikakve pobune ili bar otvorene ljutnje da bi se takav život uistinu mogao bar razaznati na vreme.
Živimo u vreme zastrašujuće nepravde, siromaštva, straha, bezperspektivnosti i očaja, i to bez i jednog pokreta ozbiljne pobune ili ljutnje prema onima koji su doveli do takvog života kakav živimo. I ne samo da nema znaka pobune protiv sve gorčine sa kojom živimo taj život, već iz dana u dan ekstaza poslušnosti i odanosti prema onima koji nas vode u beznađe sve je moćnija i vidljivija.
Ovo je zastrašujuće vreme u kojem smo došli do krajnje tačke sa koje se više ne možemo sami vratiti na početnu tačku sa koje smo pošli. Došli smo u stanje kolektivne mentalne poremećenosti kada više nismo u stanju razaznati zloćudno od normalnog, nemoralno od moralnog, zločesto od dobrog, laž od istine. Sve što se dešava oko nas što je zloćudno to je i normalno za nas.
Priznajemo da je nenormalno kada se putem korupcije, krađe i prevare dolazi do nezasluženog bogatstva, do društvene moći, do položaja i privilegija, ali držimo da je to normalno i korisno za nas i ne bunimo se protiv toga. Sada svi zajedno, i pojedinci, i nacije, i crkve, i države, funkcionišemo na nivou pojedinca na refleksu te „nenormalne normalnosti“.
Svi počinjemo verovati da su loše i zločeste stvari dobre i za nas i svi podležemo tom poremećaju i postajemo mentalno zavisni od lošeg i destruktivnog što nas okružuje.
Postajemo svi nasilni, anksiozni i podložni lažnim uverenjima. To je stanje u kome nastaje „gubitak uvida“ u sopstvenu prošlost, sadašnjost i budućnost.
To je stanje u kojem se lako stvara „normalnost zločina“, gdje se sve što je pogrešno, destruktivno, patološko i nenormalno, detektira kao normalno i korisno za nas.
Uništavanje demokratije, divljanje korupcija, eksplozija nepotizma, sprečavanje vladavine zakona, gubitak zajedničkog osećaja o stvarnosti u kojoj se nalazimo, simptomi su opasne bolesti u čijoj se inkubaciji svi nalazimo. Više ne razlikujemo stvarno od nestvarnog. Iluzije i halucinacije postaju naša stvarnost.
Gubimo vlastiti osećaj za stvarnost i podržavamo zablude i celo društvo postaje jedna mentalno bolesna osoba koja više ne oseća zločin kao nešto zloćudno i loše.
Stvara se opasan oblik suzavisnosti u kojoj psihološki neuredan pojedinac, koji se popeo do najviše stepenice društvene moći, pretvara društvo u karantin u kojem bacil „nacionalne kuge“ stvara veliki strah od pobune i slobode, što stvara sklonost kod pojedinca da krivi i demonizira druge zbog sopstvenog nestajanja u zoni pokoravanja.
Moć psihološki bolesnog pojedinca na vrhu piramide lokalne ili više vlasti (svejedno je), u tako psihološki neurednoj zajednici, izrasta u najveću opasnost ne samo za lokalnog čoveka već i za celo čovječanstvo, bez obzira koliko ta zajednica bila mala i činila nam se nemoćnom i marginaliziranom da pokrene zlo iz početka. Stvara se strogo kontrolisana mentalno neuredna zajednica u kojoj svi moraju lagati i sebe i druge, u kojoj se moraju iskriviti sve istine i stvarnosti, u kojoj se moraju zagovarati „teorije zavere“ i verovati u njih..
Da bi se mogao napraviti iskorak iz tog zatvorenog kruga „nenormalne normalnosti“ potrebna je zajednička mreža (netvork) novih generacija sa novim idejama, bez straha i sklonosti ka pokoravanju.
Potrebni su oni koji su sposobni postaviti granice toj našoj „nenormalnoj normalnosti“, u koju smo svi uključeni i porobljeni, koja je postala nepodnošljiva.
Potrebna je kolektivna pobuna protiv bolesnih halucinacija i iluzija psihopata koji su na vrhu piramide vlasti, i koji nas čine sve bolesnijim, sve nenormalnijim, sve uplašenijim, siromašnijim i otuđenijim od onog što bi nas trebalo činiti normalnim ljudskim stvorenjima. To više nije nikakva politička paradigma već „paradigma zdravlja i života“ svih nas koji živimo na ovim prostorima.
Ta „paradigma života i zdravlja“ mogla bi biti relaksantniji podijum za stvaranje jedne nove vrste kolektivne pobune, koja bi bila oslobođena svih verskih, političkih, kulturnih i nacionalnih naslaga, koje čine svaku zajedničku pobunu iluzornom i nestvarnom.
Autor je redovni profesor Univerziteta u Bihaću
Povezani tekstovi:
Kako smo postali društvo koje se raduje tuđoj nesreći!?
Soroš: Milijarda protiv diktatora
Zasto nema pobune? Jednostavno, lakse i sigurnije je spakovati kofere i otici u zemlje koje su sredjene, na nama je samo da izbaberemo drzavu, to vam je kao svedski sto. Da, ima cinizma u ovom komentaru, ali je , nazalost, prilicno istinit. Inace, dobar tekst, g profesora.
Nikad bolje ama bas nikad bolju defeniciju o realnom stanju malo vise u Srbiji ali i ukupno u celom balkanu……moram da ti priznam bolju sliku nikad video nisam
Baš tako gospodine profesore
Tja, samo ste konacno i otvoreno pokazali svoju pravu prirodu, sto je dobro. Toloki vam domet. To nije moguce da ta bolest dolazi odozgo, ne, nego je dosla odozdo, to tvrdim od kad ste izasli iz rupa od 1987 na ovamo. Kad pavi tu niste ziveli u negaciji stvarnosti? Tu ni porodica nije mesto gde zive ljudi koji jedni drugima pruzaju podrsku, razumevanje i ljubav, nego nekakav rezim gde svi glumataju a u stvari i ne zele da zive zajedno. Sta ste ocekivali?