Većina nas živi u strahu od greške zbog koje u kratkom roku može da ostane bez ičega, a možda i završi na robiji zbog prekršenog zakona koji samo što je donet ili promenjen.

Takva skupocena greška možda je i namera, ali onaj kome se izrekne presuda celoživotne nepravde – nikada neće smeti da pokaže svoju sumnju u uzroke greške, jer kazna iz doživotne može da se preinači u večitu i da se odnosi na sve buduće generacije. Naši političari su ništa drugo nego Kafkin zli otac.

Uporno nas negiraju, nipodaštavaju i jedino što neguju u nama je beskrajan strah od toga da im ne padnemo u nemilost iz samo njima znanih razloga, ili bez ikakvog razloga.

Selektivna primena zakona je sveto pravo naših očeva. Malo milosti može da znači i to da za neke od nas zakoni uopšte ne važe.

Isto tako, njihov bes biće surova doslednost primene zakona koji su podložni tumačenjima shodno raspoloženju. Radimo jedino što je moguće, ne zameramo se našim patološki zlim očevima i primera za to je jednostavno bezbroj. Primera iz istorije, sa ili bez očiglednog kontinuiteta, ali i sve kreativnijih novih načina dresure i patologije državne uprave. Iskoristiću najaktuelniji.

Državno JKP Infostan tehnologije ovih dana na adrese 140.000 Beograđana poslalo je opomene pred utuženje zbog neizmirenih dugovanja.

Oni građani koji svoje račune nisu izmirili pravovremeno, ukoliko to ne učine u predviđenom roku, rizikuju da njihova dugovanja budu predata sudskim izvršiteljima i prinudno naplaćenja.

JKP Infostan tehnologije, inače je državno preduzeće čiji je jedini posao da izvršava naplatu određenih komunalnih usluga čiji nije pružalac. JKP Infostan tehnologije nije nadležan za vrstu i kvalitet usluga koje fakturiše građanima, niti je adresa za eventualne reklamacije na te usluge.

Za to su nadležna ona (monopolska) državna preduzeća koje usluge pružaju. Sadašnji Infostan direktni je naslednik društvenog preduzeća osnovanog 1977. – Sistem objedinjene naplate komunalnih usluga i proizvoda (SON). Ukupan broj korisnika usluga Infostan Tehnologije je preko 700.000 građana Beograda, a opomenu pred utuženje dobio je, ovaj put, svaki peti korisnik.

Ne treba imati dileme oko toga – svaki dug je potrebno izmiriti i svaku pruženu uslugu platiti. Naravno da svakodnevni život nosi svoje troškove, potrošnju vode i druge komunalne usluge – i naravno da te usluge nisu besplatne. Iza svake od njih stoji nečiji rad, organizacija i upravljanje kojim sve to funkcioniše i ima za krajnji ishod uređeni sistem i podelu rada.

U slučaju Infostana se, međutim, radi o nečemu što i nema previše veze sa ovim osnovnim principom.

Najpre, ovo državno preduzeće, koje ima funkciju posrednika između građana i pružalaca komunalne usluge, više puta je bilo na tapetu zbog korupcionašnih afera.

Upravo su uz uplatnice Infostana građani dobijali i uplatnice za dobrovoljne priloge humanitarnog fonda bivše manekenke Katarine Rebrače, osuđene zbog pronevere dobrotvornih priloga. A notorni je i slučaj bivšeg direktora Infostana, Veselina Markovića za vreme čijeg mandata je skoro 400 000  građana dobilo račune uvećane za iznos od 200 dinara za, inače dobrovoljno, osiguranje, zbog čega je reagovao i poverenik Rodoljub Šabić.

Dakle, više puta smo se uverili u to da ni jedini posao koji je poveren Infostanu – nije obavljen tako da opravda poverenje. Osim ovoga, građani nisu obavešteni o iznosu koji Infostan naplaćuje za svoje posredovanje u naplati komunalnih usluga i proizvoda. Da li nam je takvo posredovanje neophodno i da li bi neko drugi isto to mogao da ponudi građanima po nižoj ceni?

Kafkijanski, nećemo dobiti odgovore na ova pitanja, niti imamo kome da ih postavimo. Uostalom, nije naše ni da pitamo. Naše je da izmirimo svoje račune, koliki god da su i od koga god da su stigli. Čak i ako je moguće da vam je Kafkino delo nepoznato, poznato vam je šta se događa sa onima koji se u Srbiji pobune zbog nepravde. Budu kažnjeni zbog svih zlodela, a kazna sigurno izvršena.

Veliki pisac je napisao i da je stvarno samo ono u šta strasno verujemo. Iz istog strasnog uverenja stvaran je i naš strah. Strah od procesa u kom će nas pogubiti i strah od toga da ćemo se sa tim, na kraju, i saglasiti. I baš poput svakog Kafkinog košmarnog zaključka, i ovde na kraju ostaje sumnja u to da je strah ipak bio opravdan a kazna zaslužena. Možda bismo mogli da probamo da zamislimo drugačiju stvarnost. Onu u kojoj se nećemo saglasiti sa kaznom zbog grešaka koje nismo napravili.

Povezani tekstovi