Nema života bez snova

Možda žarko želite da se ostvarite kao košarkaški trener a sudba kleta vam je dodelila ulogu predsednika, ili je možda sve što ste oduvek želeli da budete obučeni u crnu uniformu i da komandujete drugim uniformisanim licima, ali vam je ista ta prokleta sudba namenila loš vid ili ravne tabane?

Ne očajavajte!

Snovi se mogu ostvariti, potrebno je samo da to jako želite i da uporno i predano radite na njihovom ostvarenju.

Ukoliko trenutno živite u Srbiji, a naročito ukoliko ste nastanjeni u Beogradu, pred vašim očima se, nažalost, ostvaruje san čoveka koga bivši partijski drugovi znaju pod nadimkom „specijalac“, a koji je oduvek žarko želeo da bude šerif.

Da se on pita.

Oduvek je sanjao o tome da bude bogat i moćan, da ruši, menja, gradi, da postavlja spomenike, da ga narod voli, da mu kliče i obasipa ga cvećem…

Ali je takođe znao da će morati i da se posluži silom i manipulacijom, kao i da kreira podele tamo gde ih nema, ukoliko se pokaže da oni kojima šerifuje, i pored svega što je velikodušno učinio za njih, nisu voljni da zajedno sa njim sanjaju njegov san.

Ispostavilo se da san uglavnom sanja sam ali ga to nije sprečilo da uporno radi na ostvarenju istog.

Nakon što je porušio ulice, preravnao trgove, posekao drveće, postavio spomenike, na red su došla i imena ulica.

Ako se već sanja, ide se do kraja, sve mora biti kao u snu! Koga briga za građane, tu su komunalci u najnovijim džipovima da se za njih pobrinu.

Tako se jednog dana, u želji da izazove konflikt tamo gde ga nema, a sve u nameri da zabašuri javnu nabavku u kojoj mu je pomogao limeni partijski drug, specijalac dosetio da Beograd nema ulicu u Zagrebu, Splitu, Sarajevu, na Bledu, u Poreču i u mnogim drugim gradovima i da trpi noseći imena ulica tih gradova u kojima ga nema.

Uvreda koja se više ne može tolerisati, jasno je.

Ono što je, međutim, takođe u međuvremenu postalo jasno je da on, pored toga što mu trikovi skretanja pažnje slabo polaze od ruke, jednostavno nema kapacitet da razume važnost zajedničkog kulturno-istorijskog prostora bivše države u kojoj je i sam rođen, kao i položaj Beograda u njemu.

A nije ni da ga je zaista briga.

Pošto specijalac misli da istorija Beograda počinje od trenutka kada je on, krajnje nesrećnim slučajem, zgazio na njegovu teritoriju, ne može ni da razume da se u nekadašnjem zajedničkom prostoru na Beograd gledalo ne samo kao na geografsku prestonicu, već i kao na prestonicu kulture i društvenog života.

Beograđani su gradove čiji nazivi odjednom specijalcu jako smetaju smatrali važnim zbog njihovog doprinosa nastojanju Beograda da oplemeni sopstveni život, da bude bolji, srdačniji, otvoreniji, kosmopolitskiji.

A u iste su te gradove, ma šta govorili njihovi trenutni šerifi i ma koliko se trudili da sećanje na to izbrišu, Beograđani odlazili prvom prilikom, da u njima rade, druže se, zaljubljuju, osnivaju porodice, ostave lični kao i pečat svog grada, ali i da delić gradova domaćina pri povratku donesu svome Beogradu na dar.

Dobar deo Beograđana trenutno sanja neke potpuno suprotne snove od snova specijalnog junaka naše priče.

Zajedničko svim tim snovima su svesni pojedinci, savesni građani koji rade na tome da se duh solidarnog Beograda vrati u grad.

Siguran sam da smo svi mi koji taj san sanjamo u privilegovanoj poziciji da zajedničkim i upornim radom na ostvarenju tog kolektivnog sna pomognemo i ostvarenje nekoliko individualnih snova.

Apsolutno sam siguran da bi se jedan specijalac-sanjar jako obradovao ako bismo mu pomogli da svoj san šerifa-graditelja dosanja do kraja.

Koliko i na koji način priča o drveću, mi mu jednostavno moramo pomoći da, u prigodnu uniformu obučen, svojeručno posadi milion stabala.

Jeste li videli kolika je njegova ljubav prema granitnim kockama? Pomozimo mu da istuca kamen neophodan za njih.

Svedoci smo sa kakvim žarom priča o renoviranju ulica i bulevara, pa zašto ne bismo pokazali razumevanje i pomogli mu da na licu mesta, takođe prikladno obučen, svoju dnevnicu po prvi put u životu pošteno zaradi.

Nema nam druge, moramo pomoći da mu se san do kraja ostvari. Pamtimo i reagujmo onda kada bude bilo vreme za to.

Budimo solidarni. Budimo Beograđani.

Ko zna, možda nakon toga pomognemo i profesionalnom nosaču uniforme da obuče onu prugastu, najlepšu od svih, ili da novopečenom treneru ostarimo san da u krajnje zatvorenom prostoru konačno sa uspehom predvodi svoj tim (mada sumnjam, taj jednostavno ne ume ništa da uradi kako valja).

Hajde da im snove pretvorimo u košmare. Zaslužili su.