Neuravnotežena alijansa

Rusija u ovom momentu štiti Srbiju. Kremlj ne igra samo na Tomislava Nikolića, kandidata ultranacionalista i privrženika uskih veza sa Moskvom. Najbolji saveznik Kremlja je predsednik Vlade, Vojislav Koštunica, koji je u prošlosti bio, bez razloga, miljenik Evropljana i Amerikanaca. Sa njegovom mešavinom nacionalizma, pravoslavne religioznosti, nepoverenja u zapadnu kulturu, on predstavlja sve što je milo Putinovoj Rusiji.
Ali Rusija zbog toga ne zaboravlja srpske demokrate. Predsednika Tadića je primio Vladimir Putin. Sa njim je Rusija potpisala sporazum o preuzimanju, po niskoj ceni od strane Gasproma, kontrole nad srpskom naftnom industrijom NIS i o izgradnji kraka gasovoda „Južni tok“ ka Srbiji. Da bi opčinili srpske rukovodioce, čak i one koji sa nestrpljenjem gledaju prema Zapadu, Rusija ima izvrstan argument: mogućnost nezavisnosti Kosova. Ona je u UN blokirala usvajanje Ahtisarijevog plana i nudi se da spreči prijem Kosova u međunarodne organizacije čak i ako nezavisnost Kosova bude prihvaćena od SAD i mnogih država EU.
Da li će ta podrška biti korisna Srbiji? Može da se sumnja. Njen interes nije da svoju industriju, deo po deo, prodaje Rusiji i da samo na osnovu ruskih energetskih isporuka osigura svoj ekonomski razvoj. Njeno mesto je u EU, poput drugih republika bivše Jugoslavije. Ako ona ostane „crna rupa“ u centru Evrope neće se, ispoljavanjem slovenskog pravoslavlja, garantovati njen napredak.
Zauzvrat Rusija, koja je videla kako se njeni tradicionalni saveznici iz centralne Evrope okreću od nje, će dobiti usred EU neku vrstu Trojanskog konja. Sprečiće teritorijalnu celovitost proširene EU i poslužiće se Srbijom kao platformom da destabilizuje susedne države, tim lakše što će okrnjena nezavisnost učiniti da kosovsko pitanje ostane otvoreno.
Putin je obnovio snagu Rusije i sa njom se mora računati. Ali sa negativnim stavom, primetio je nedavno Florian Lukjanov, glavni urednik časopisa „Rusija in global afer“, koji izlazi u Moskvi na engleskom. Suprotstavljajući se svima, na prvom mestu Zapadu, bez da jasno definiše svoje srednjoročne ciljeve i bez da predloži rešenja za opterećujuće probleme, sem ako to nisu „beskrajni pregovori“. Mosva je pokušala da navede Zapad na taj put povodom Kosova. Ali bez uspeha.
Rusiji su Srbi potrebniji nego što su Srbiji potrebni Rusi. Da li Srbi treba da ponove gorko iskustvo antievropske vlade da bi to shvatili? „Ekonomist“ ih poziva da razmisle o slovačkoj lekciji populiste Vladimira Mečijara, koji je izgubio više godina za svoju zemlju odvraćajući je od evropskog puta, ali koja ih je, istini za volju, brzo potom nadoknadila.
Kosovo je bolan posao jer ono nije prvenstveno problem međunarodnog prava. Ono je opterećeno mitovima. Srbi doživljavaju gubitak te pokrajine kao amputaciju dela svoga tela. Treba im pomoći da zaleče ranu, a ne da je ostave otvorenu.