Nezavisnost se prodaje u – nafti

Gordana Logar Kad se sve stranke u Vladi, ali i kako se zna i one u opoziciji slože – onako kako su ujedinjene oko Kosova – o dobrobiti ugovorne umesto tenderske prodaje NIS-a Rusiji u vreme izborne kampanje, ali i ćutnje, ne može se reći da je to „čisto privredna“ stvar. Ukoliko stvarno neko ko tumači s toliko žara taj posao govoreći o dugoročnoj, takoreći vekovnoj, energetskoj bezbednosti građana Srbije, misli da to nema veze s izborima u kojima su i Kosovo i ruski stav veoma važni, onda potcenjuje dobar deo biračkog tela.
Pri tome je jedino pitanje kome to ide u prilog – ne samo kojem kandidatu već i kojoj istinskoj opciji, kojem delu biračkog tela. Možda se bez velikog premišljanja, na prvu loptu, ipak mora reći da ovo udara na onaj deo uslovno nazvan „evropski“. Onaj drugi takozvani „ponosno nacionalni“ mogao bi da bude zadovoljan i da konta da ovom prvom ni sve trenutne ponude EU (potpisi i vizni režimi na primer) neće baš mnogo pomoći. Srbija je opet i to na prilično grub način između Istoka i Zapada. I to nepromišljeno, naročito od onih koji jesu za „evropsku opciju“, jer ne računaju, između ostalog, da se različite faze ova dva dela političkog sveta smenjuju i da će sarađivati kad im to bude od koristi, kao što će zahlađivati odnose najčešće na temama (Kosovo na primer) koje ih nimalo ne koštaju ili tek u verbalnim obračunima. Jedan od verbalnih je neka vrsta pretnje ili upozorenje koje trenutno šalje ruski ministar vojni ili ministar rata – da će u odbrambene svrhe ako je potrebno upotrebiti i nuklearno oružje. Ovako nešto se možda prvi put čulo od nesrećne Hirošime i Nagasakija za šta SAD, mnogim kritičarima ovog poduhvata, takođe mogu da kažu da je bio odbrambeni čin. Konačno Japanci su napali Perl Harbur?
Što se tiče gasa, nafte, Rusije i Srbije ovdašnja „evropska“ opcija je verovatno dobila podsticaj potpisivanjem energetskog ugovora između Bugarske i Rusije pre dva dana. Ipak nigde ne naglašavaju činjenicu da je Sofija potpisala pravi partnerski dokumenat. Ne samo u ceni već i u tome da se sve deli na pola, u čemu je svakako značajnu ulogu imala EU. Nije reč samo o trenutnoj podršci Brisela Sofiji kao članici EU, već i ako nekad u budućnosti ovaj sporazum zaškripi, Bugarska, izvesno je, neće ostati zavisna samo od izvora energije sa Istoka.
I upravo to da će se Srbija vezati za jedan energetski izvor jeste važnije možda čak i od sadašnje cene koju Rusi daju ili ne daju za NIS. Logično je da, iako pritisnuti strahom od zapadne konkurencije sa energetskih izvora iz Kaspijskog mora, nude za sebe povoljne uslove, pa ko pristane. Pitanje je ovde zato zašto su vlasti u Srbiji spremne na jedan jedini energetski izvor, na energetsku zavisnost umesto nezavisnosti u sopstvenoj zemlji u korist sopstvenih građana? U suštini državne politike koja želi da svojoj zemlji obezbedi suverenitet i nezavisnost (kao što se o Kosovu govori), jeste ne samo tenderska prodaja pa ko da više i bolje uslove, već i vezivanje svoje energetske (i druge) sudbine za više izvora, za više strana. U savršenom geografskom položaju Srbija može da ima koristi i od Istoka i od Zapada. I od ruskog gasovoda i od onog nazovimo ga kaspijskog. Samo tako se dugoročno obezbeđuje ne samo gas, nafta, grejanje već i istinski dobar politički i privredni položaj zemlje. Razlozi za ovako olako odricanje od nezavisnosti u korist bilo koje (sada, na dugi rok, istočne) strane mogu biti različiti. Najgora je varijanta da su partijski interesi prevladali nad istinskim državnim, nacionalnim i, ko hoće, „narodnim“. S te strane je neprimerena navodno ekonomska, ali patriotska pre svega izjava ministra za trgovinu u sadašnjoj vladi da će „Srbija biti energetski lider na Balkanu“. Šta je onda sa Bugarskom na primer?
Za trenutno zbunjivanje, ali za izbor budućnosti je još jedna predizborna tema koja to navodno nije. Reč je o poštovanju sudske vlasti, odluka u državi koja će navodno biti pravna, pravedna, bez odstupanja od nacionalnog i dakako međunarodnog prava kako to rado govore pre svih u DSS, a u poslednje vreme i radikali. Voleo neko Amerikance i Engleze ili ne voleo, ispostavilo se da neke stranke u Republičkoj izbornoj komisiji nisu spremne – ni pošto je Vrhovni sud tako odlučio, opomenuo, obrazložio – da pripuste ove proalbanski nastrojene posmatrače izbora u Srbiji (oni, inače, valjda se zna, nemaju pravo glasa i ne glasaju). Izgleda da su opet partijski, stranački (zapravo partijsko-propagandni) interesi bili u prvom planu. Ovog puta „ponosno nacionalnih“ stranaka kakva je radikalna i njoj bliske i valjda biračkog tela na koji računaju.