Opraštajući se od našega druga i prijatelja, Đorđa Subotića, pored sve tuge koja nas prožima, trenutak je da se podsetimo na jednog izuzetnog čoveka, na njegovu principijelnost, ljudsku čestitost, moralnost, i iskonsku dobrotu koja ga je krasila.
Istovremeno i da iskažemo i svoj ponos što smo se sa njim družili mnoge godine, sarađivali, vodili mnogobrojne razgovore, polemisali, zamišljali neki bolji život ovde i u ovom društvu, posebno u temi svih tema za njega – u našoj Vojvodini.
Više nego bilo koji čovek kojeg sam znao, Đorđe je bio čovek politike. Živeo je za politiku, srčano se angažovao, pratio je, nije mogao bez nje.
Često je znao da prijateljima skrene pažnju na neki događaj, da ih opomene da isti prate, sve u želji da ga zajedno nakon toga analiziramo. U utorak sam mu morao doneti knjigu o Doronjskom, koju je Savez objavio, a u sredu me je pitao: „Šta ima u spoljnjem svetu?“ U četvrtak mi je mahnuo rukom kada sam izlazio iz njegove sobe i rekao mu: „Vidimo se sutra.“ Nismo se videli, u petak je došla strašna vest.
Po svome ličnom opredeljenju, i to je stalno naglašavao, Đorđe je bio Rumljanin, Sremac, Vojvođanin i Jugosloven. To je ono što ga je određivalo, činilo njegovu ličnost, opredeljivalo stavove i ponašanje.
U mladosti je bio politički aktivista – bio je i član Predsedništva SSOV, ali i ubeđeni komunista, čega se nikada nije stideo, čak i kada su mnogi počeli da beže od svoje mladosti i svoje prošlosti. Bio je Đorđe i novinar, i to dobar novinar. Nije izazivao konflikte, ali kada je bio izazvan, trudio se da u tim konfliktima ne bude pobeđen.
Teško je podnosio puč iz 1988. godine, i poniženje koje je Vojvodina doživela, što je bio uvod u razbijanje Jugoslavije. Želeći, i nadajući se, da se to može sprečiti, Đorđe se priključio Reformistima Ante Markovića, ne hajući za podmetanja, intrige, spletke i nameštaljke. Želja da se očuva zajednička država svih Jugoslovena bila je jača od ataka na sopstvenu ličnost.
Đorđa je najbolje krasio stih Arsena Dedića: „Ja sam na to navikao, biti protiv sviju, Ja neću s ovog mjesta dok nas glasi biju.“
Koliko je Đorđe bio humanista i borac protiv svakog ugnjetavanja kazuje nam i njegova požrtvovanost i borba da istina o strašnim zločinima iz sremskog sela Hrtkovci ode u svet!
Do kraja svoga života zalagao se da se ti zločini nikada ne zaborave, kao ni ostali zločini iz 1990-ih godina u Sremu, ali i na području bivše Jugoslavije, insistirajući da se glavni krivci za iste primereno kazne!
Nije verovao u kolektivnu krivicu naroda, ali je žestoko zastupao stav o krivičnom gonjenju svih počinilaca ratnih zločina, nezavisno od nacionalne pripadnosti.
Đorđe je svoj opozicioni rad 90-ih godina prošlog veka vezao za Reformiste Vojvodine, gde je najviše vremena proveo na mestu portparola partije. Taj, kao i svaki drugi posao obavljao je besprekorno, profesionalno i efikasno, treba li naglasiti, i bez valjane nadoknade?
Najvažnije mu je bilo da se doprinese pobedi nad nenarodnim režimom, što se i desilo 2000. godine. Na izborima za Skupštinu AP Vojvodine je pobedio i bio je poslanik od 2000-2004. godine. Tada je izabran i za predsednika njenog Odbora za informisanje. Ovaj je odbor predvodio kolegijalno, hrabro, srčano, efikasno, bitno doprinevši da se situacija u oblasti informisanja popravi, da se formiraju novi listovi i mediji, posebno na jezicima nacionalnih zajednica.
Nakon okončanja poslaničkog mandata, Đorđe je bio dugogodišnji predsednik Vojvođanskog kluba, gde su do izražaja došle njegove organizatorske sposobnosti, poznavanje mnogih ljudi i nevladinih organizacija, koji su zbog njega učestvovali u mnogobrojnim aktivnostima Kluba.
Treba li naglasiti da je kao čestit, pošten i dostojanstven čovek, a takav je Đorđe trajno bio, mnogobrojne aktivnosti Kluba sam finansirao, iz svojih nevelikih primanja, govoreći da se određena aktivnost mora obaviti, nezavisno od toga ko će je platiti.
A plaćao je najčešće Đorđe, kao i cehove u kafani, gde nisi mogao doći na red od njega da nešto platiš. A kada smo kod kafane, Đorđe je voleo tamburaše, i znalo se – naručuje se „Vojvodina na prodaju nije!“, ili „Dobro jutro, Vojvodino!“, pa tako redom, do kraja noći, jer „Ako misliš Sremac biti…“ Tu dileme nema – Đorđe Subotić je bio jedan od najboljih Sremaca, i danas kažem vama, Đorđe je bio na ponos i diku Sremu.
Kao čovek i prijatelj Đorđe je bio od one sorte koja vas neće ostaviti na cedilu, koja će biti tu kada vam treba, kada treba pomoći, obodriti, saslušati, savetovati.
Ne poznajem čoveka koji se više radovao uspesima dece svojih prijatelja, od Đorđa Subotića. Takođe, pažnja koju je pokazivao za sve nas, za naš rad i probleme, nadilazila je uzuse ovoga našeg modernog vremena. Jednostavno, Đorđe nas je zadužio svojom dobrotom i čestitošću.
Na kraju, hteo bih još jednom da vam kažem, Đorđe Subotić je bio ubeđeni levičar, antifašista, vojvođanski autonomaš, humanista, veliki borac, izuzetan prijatelj i dobar čovek. Svima će nam nedostajati, a mi njegova porodica i prijatelji, uz ponos što je sa nama delio svoje vreme i prijateljstvo, čuvaćemo uspomenu na ovoga vanredno dobroga prijatelja i još većeg čoveka.
Neka mu je slava!
Autor je predsednik Saveza antifašista Vojvodine
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
