Nisam ničiji zet, niti član partije

Tačno je da nisam uzbunjivač, jer to nije zanimanje, za to se ne školuješ, ne dobijaš diplomu, nacionalno priznanje, novac, platu, honorar, počast ili Sretenjski orden.

Dobijaš otkaz, zaborav, strepnju, uvredu, a vrlo često i nezaraznu bolest (pa je nekada prekrste u – autoimunu).

Ni Aleksandra Obradovića ova vlast i njeni podanici ne smatraju uzbunjivačem, pa što bi onda i mene?! Ali ni Obradoviću, ni meni to i ne treba. Mi smo samo posledica porodičnog vaspitanja, utopije o pravednom društvu i vere u pravosuđe.

Ne postoje uzbunjivači, drage moje kolege, postoje građani, koji na dokumentovan način obaveštavaju institucije i javnost o štetnim radnjama rukovodilaca i njihovih saradnika u određenim organima i budžetskim ustanovama.

A kada zbog svoje dobre namere završimo na sudovima Srbije, advokati dokazuju našu ispravnost pozivajući se na Zakon o zaštiti uzbunjivača. Tako kroz procesna dokumenta dobijamo naziv – uzbunjivači, ne i status koji treba dokumentovati.

Ali ja sam pre svega građanin Srbije, profesor fizičkog vaspitanja, rezervni oficir sa ratnim stažom, bivši sportista, kondicioni trener i dugogodišnji državni službenik.

Nikada nisam bio vlasnik teretane, nisam ničiji zet, nisam sin od prijatelja predsednikovog oca, niti mi je majka radila ili radi u pravosuđu. Nisam član partije, nikada nisam iz budžeta Republike Srbije primao novac po više osnova, a jesam na sudu, jer mi je kao građaninu oduzeto ustavno pravo.

Svako svoje radno mesto sam zaradio tako što sam konkurisao na isto, pokazao svoje znanje i zaradio svaki dinar poštenim radom.

Od borbe da se poštuju zakoni i da Ministarstvo konačno počne da radi u interesu dece, mladih i sportista nikada neću odustati. Bez obzira na cenu i ličnu žrtvu.