Takođe, često čujemo: ,,Ali, oni nisu krivi!“ i ,,Nisu odgovorni za ono što se desilo i što se dešava“…

Dakle, mladi sa dva lica, jedno koje ukazuje na njihovu ulogu u suočavanju sa prošlošću, a drugo koje ih amnestira od odgovornosti. Taj koncept se ukratko može definisati: ,,Mladi nisu povezani za ratom, nisu odgovorni, ali treba da preuzmu teret iz prošlosti“.

Kako bi razumeli problematičnost dominantnog koncepta, treba ga sagledati kroz prizmu događaja koji su obeležili poslednja dva meseca.

Događaj na Fakultetu političkih nauka obeležio je pokušaj studenata i studentkinja da prekinu tribinu Žena u crnom. Dakle, ti mladi držali su, sa ponosom, sliku Ratka Mladića i pevali pesmu ,,Oj, Kosovo, Kosovo“. S jedne strane gromoglasno pevanje, a s druge strane se mogla čuti tišina uprave fakulteta.

Nakon toga, festival ,,Mirdita, dobar dan“ obeležen, u skladu sa tradicijom, pesmom ,,Oj, Kosovo, Kosovo“. Ovog puta, mladi su ispoljili kreativne kapacitete, navukli fantomke, obukli odela aludirajući na OVK-a i poneli plastično oružje. Mogu oni više od toga, postavili su kartonske kutije na koje su poređali ,,drogu“ i ,,ljudske organe“.

Žene u crnom su prijavile uličnu akciju 10. jula, kako bi odale poštu žrtvama genocida u Srebrenici. Nekako, slučajno na istom mestu, skup je organizovalo Udruženje porodica kidnapovanih i ubijenih na Kosovu i Metohiji. Kada sam upitao policajca, da li su prijavili skup, odgovorio je: ,,Da, pozvali su kabinet ministra“.

Simo Spasić je neprestano dobacivao nazivajući Žene u crnom ,,predratnim, ratnim i posleratnim profiterima“. Naravno, mladi su bili tu! Sledećeg dana, 11. jula, Inicijativa mladih za ljudska prava je organizovala komemorativni skup kod zgrade Predsedništva kojim je odala poštu srebreničkim žrtvama genocida. Mladi, kao noseća snaga promena i temelj društva, nosili su majice sa slikom Vojislava Šešelja, uzvikivali ,,Ratko Mladić“, psovali i na taj način odali poštu srpskim žrtvama.

Mediji su nazvali ove događaje ,,incidentima“ – izolovanim slučajevima. Ovi događaji se i dalje gledaju kao incidenti, puka slučajnost i izolovano od trenutne sistemske politike. Na sve to, u skladu sa kulturom ovih prostora, jedan deo javnosti i akademske zajednice ćuti, a drugi se čudi. Baš tako, čude se i iščuđavaju se! Na događaje ove vrste, sada obogaćeni novim sadržajima, koji su prethodili ratovima na prostoru bivše Jugoslavije, gledali ste isto tako, kao incident – izolovani slučaj. Dakle, događaji koji su prethodili ratovima pratila je Vaša tišina, ćutnja i čuđenje. Baš to čuđenje i ćutanje je dovelo da ti incidenti postanu naša stvarnost… Tišina i čuđenje su sastavni elementi procesa normalizacije fašizma i obnove novih sukoba.

Danas, akteri ovih ,,incidenata“ su mladi, moji vršnjaci, oni su nova snaga ovog društva, ove političke atmosfere koja generiše nove sukobe na ovim prostorima. Ne možete ih smatrati odgovornima za ono što se dešavalo, ali možete ih smatrati odgovornim za njihov odnos prema prošlosti. NJihov stav ih povezuje sa ratovima devedesetih! Teret je sve veći, upali smo u ono što Elzar Barkin naziva – ,,nova krivica nacije“, taj pojam filtriran našom situacijom upućuje na moralnu osudu i sramotu građana i građanki Srbije koji prikrivaju počinjena nedela iz prošlosti i odbijaju da prihvate odgovornost za njih.

Činjenica je da mladi, koji organizuju i učestvuju na ovim događajima, više nisu deca, već odrasli ljudi koju poseduju razvijenu svest i volju koja ih čini odgovornim. Moja generacija je pristala na negiranje, relativizaciju i opravdavanje zločina počinjenih u naše ime, postali su subjekti koji učestvuju i artikulišu svoje stavove u političkom životu.

I na sve to, mi i dalje ćutimo, čudimo se… Zato smo i danas tu gde jesmo.

Autor je student prve godine Fakulteta političkih nauka i aktivista Žena u crnom