Foto: Medija centar

U svakoj biblioteci ima knjiga koje su u različitim vremenima privremeno uklanjane od pogleda čitalaca. Nekada su to bile knjige pisaca koji su bili pod sumnjom da ugrožavaju tekovine samoupravnog socijalizma. Onda su „zabranjeni bez zabrane“ lagano izlazili iz mraka, da bi se u njega vraćali autori koji su pripadali „levim“ usmerenjima. Danas se u školama, knjižarama i bibliotekama nalazi sve manje autora koji pišu literaturu koja može da provocira svojim radikalnim temama, ilustracijama ili kontroverzama.

Ne tako davno, priča o Salmanu Rušdiju i njegovim „Satanskim stihovima“ punila je medije i izazivala je brojne tenzije između islamista i demokrata. U „novom puritanizmu“ ponovo se sudi hiljadama knjiga, drama i filmova zato što uključuju LGBT likove, pišu ili snimaju upotrebu droge i skaradnosti, donose seksualnu eksplicitnost i slično. Zbog toga se mnoge knjige, stripovi i televizijske serije označavaju posebnim oznakama zato što koriste seksualne sadržaje, transrodne karaktere ili homoseksualne odnose.

Kao građani i ljubitelji umetnosti, i mi moramo da budemo stalno budni kako bismo sačuvali slobodu da čitamo, gledamo i slušamo. Mi živimo u društvu u kome je jedinka sve slabija i koje stalno donosi nove izazove. Jedanput kada se hajka pokrene, veoma lako je utišati glas autora, naterati izdavače da povuku knjige iz štampe, producente da odustanu od snimanja drama ili filmova, kustose da promene koncept izložbe, prezentere da otkažu koncerte ili festivale. I to postavlja pitanje: ko piše knjige, režira filmove i uređuje izložbe. Ili: kome je dozvoljeno da piše ili producira?

U savremenim društvima internet je veoma često jedini prostor u kojem može da se slobodno govori. Ali, ovaj prostor ima i drugi stranu. „Onlajn“ zajednica koja se okuplja povodom novih knjiga, nagrada, filmova, televizijskih serija ili festivala, cilja da u intenzivnoj medijskoj prozivci, svakodnevnim razvlačenjem i gomilanjem negativnih sudova „sahrani“ prozvano delo mnogo pre nego što ga bilo ko pročita, čuje ili vidi. „Onlajn“ zajednica lako „nabubri“ plasiranjem različitih kontroverzi o neautentičnim predstavama istorije i nacije ili o neadekvatnom ponašanju autora i izvođača. Takvi mehurići mogu da izazovu uznemirenje javnosti. Često se događa da „onlajn“ zajednica optuži novo delo za korišćenje neprihvatljivog jezika ili političkih stavova i pre nego što je autor završio rukopis.

Ovakvi trendovi mogu da utiču na autore u izboru tema i pristupa stvarima koje žele da rade. Ideja autentičnosti koju nosi svako umetničko delo postala je preokupacija za kritičare i blogere „onlajn“ zajednice. Oficijelna medijska kritika preselila se u alternativnu medijsku zonu zato što su štampani i elektronski mediji počeli da smanjuju i izostavljaju rubrike kulture i umesto njih uvode rubrike koje su posvećene zabavi u koji spada i praćenje rijaliti programa. To je veoma opasan put koji pruža osećaj da se čitava kritika nalazi na Tviteru i blogovima. Međutim, postoje i druga mesta gde se nalaze pisci, reditelji, koreografi i kompozitori; gde su izdavači, producenti i relevantni ljudi koji se izjašnjavaju o bitnim temama stvaralaštva.

Pre dvadeset godina trebalo je napraviti veliki broj pokušaja kako bi se povela kampanja protiv nečega. Sada se gotovo trenutno postiže pritisak, sramote autori i producenti. Ali, izdavači i producenti su naučili lekcije i odgovaraju veoma brzo na pritiske društvenih mreža. Pošto su uložili novac i energiju u kreativni proizvod, važno je da nastave da brane taj proizvod čak i kada bes rulje oslabi i nestane. Ono što može da brine jeste da se izdavači i producenti često zatvaraju u pećinu i odustaju, umesto da budu na prvim linijama borbe za slobodu izražavanja.

Postoji zaista zabrinjavajući trend pritisaka na kulturne institucije, izdavače i medije, koji jasno ukazuje na ugrožavanje prava na čitanje, gledanje i uživanje u kulturno-umetničkim sadržajima. Poslednji slučajevi – hajka na domaće televizijske serije, samo je jedan od oblika savremene cenzure. Trebalo bi da toga budemo zaista svesni i zabrinuti, a čak i ukoliko i jesmo – izvesno je, nismo dovoljno.

Autor je glavni i odgovorni urednik Kulturno-umetničkog programa RTS