Foto: Medija centarU svakoj biblioteci ima knjiga koje su u različitim vremenima privremeno uklanjane od pogleda čitalaca. Nekada su to bile knjige pisaca koji su bili pod sumnjom da ugrožavaju tekovine samoupravnog socijalizma. Onda su „zabranjeni bez zabrane“ lagano izlazili iz mraka, da bi se u njega vraćali autori koji su pripadali „levim“ usmerenjima. Danas se u školama, knjižarama i bibliotekama nalazi sve manje autora koji pišu literaturu koja može da provocira svojim radikalnim temama, ilustracijama ili kontroverzama.
Ne tako davno, priča o Salmanu Rušdiju i njegovim „Satanskim stihovima“ punila je medije i izazivala je brojne tenzije između islamista i demokrata. U „novom puritanizmu“ ponovo se sudi hiljadama knjiga, drama i filmova zato što uključuju LGBT likove, pišu ili snimaju upotrebu droge i skaradnosti, donose seksualnu eksplicitnost i slično. Zbog toga se mnoge knjige, stripovi i televizijske serije označavaju posebnim oznakama zato što koriste seksualne sadržaje, transrodne karaktere ili homoseksualne odnose.
Kao građani i ljubitelji umetnosti, i mi moramo da budemo stalno budni kako bismo sačuvali slobodu da čitamo, gledamo i slušamo. Mi živimo u društvu u kome je jedinka sve slabija i koje stalno donosi nove izazove. Jedanput kada se hajka pokrene, veoma lako je utišati glas autora, naterati izdavače da povuku knjige iz štampe, producente da odustanu od snimanja drama ili filmova, kustose da promene koncept izložbe, prezentere da otkažu koncerte ili festivale. I to postavlja pitanje: ko piše knjige, režira filmove i uređuje izložbe. Ili: kome je dozvoljeno da piše ili producira?
U savremenim društvima internet je veoma često jedini prostor u kojem može da se slobodno govori. Ali, ovaj prostor ima i drugi stranu. „Onlajn“ zajednica koja se okuplja povodom novih knjiga, nagrada, filmova, televizijskih serija ili festivala, cilja da u intenzivnoj medijskoj prozivci, svakodnevnim razvlačenjem i gomilanjem negativnih sudova „sahrani“ prozvano delo mnogo pre nego što ga bilo ko pročita, čuje ili vidi. „Onlajn“ zajednica lako „nabubri“ plasiranjem različitih kontroverzi o neautentičnim predstavama istorije i nacije ili o neadekvatnom ponašanju autora i izvođača. Takvi mehurići mogu da izazovu uznemirenje javnosti. Često se događa da „onlajn“ zajednica optuži novo delo za korišćenje neprihvatljivog jezika ili političkih stavova i pre nego što je autor završio rukopis.
Ovakvi trendovi mogu da utiču na autore u izboru tema i pristupa stvarima koje žele da rade. Ideja autentičnosti koju nosi svako umetničko delo postala je preokupacija za kritičare i blogere „onlajn“ zajednice. Oficijelna medijska kritika preselila se u alternativnu medijsku zonu zato što su štampani i elektronski mediji počeli da smanjuju i izostavljaju rubrike kulture i umesto njih uvode rubrike koje su posvećene zabavi u koji spada i praćenje rijaliti programa. To je veoma opasan put koji pruža osećaj da se čitava kritika nalazi na Tviteru i blogovima. Međutim, postoje i druga mesta gde se nalaze pisci, reditelji, koreografi i kompozitori; gde su izdavači, producenti i relevantni ljudi koji se izjašnjavaju o bitnim temama stvaralaštva.
Pre dvadeset godina trebalo je napraviti veliki broj pokušaja kako bi se povela kampanja protiv nečega. Sada se gotovo trenutno postiže pritisak, sramote autori i producenti. Ali, izdavači i producenti su naučili lekcije i odgovaraju veoma brzo na pritiske društvenih mreža. Pošto su uložili novac i energiju u kreativni proizvod, važno je da nastave da brane taj proizvod čak i kada bes rulje oslabi i nestane. Ono što može da brine jeste da se izdavači i producenti često zatvaraju u pećinu i odustaju, umesto da budu na prvim linijama borbe za slobodu izražavanja.
Postoji zaista zabrinjavajući trend pritisaka na kulturne institucije, izdavače i medije, koji jasno ukazuje na ugrožavanje prava na čitanje, gledanje i uživanje u kulturno-umetničkim sadržajima. Poslednji slučajevi – hajka na domaće televizijske serije, samo je jedan od oblika savremene cenzure. Trebalo bi da toga budemo zaista svesni i zabrinuti, a čak i ukoliko i jesmo – izvesno je, nismo dovoljno.
Autor je glavni i odgovorni urednik Kulturno-umetničkog programa RTS
Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa
U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.
Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.
Povezani tekstovi:
Korona virus: U Srbiju se iz inostranstva vratili sa virusom, u Evropi se ponovo uvode mere
Dobro dosao u 21. vek!
Što bi rekao Berček u Nacionalnoj Klasi: "kako čovek mo-mo-montira"… Ovo je montaža Nemanjića?
Među Srbadijom i mentalni problemi postadoše zarazni! Bradić, mislio sam, ili sam bio pogrešno informisan, da važi za čoveka zdrave pameti.
Mnogo Bradicu filozofiras. Prihvati ono sto je ocigledno.Biti odgovorni urednik kulturnog programa nacionalne televizije pod supervizijom sadasnjeg rezima i nije bas najbolja stavka u CV-u.
vi sa rts -a najbolje znate šta je cenzura. samo mi neznamo što vas plaćamo.
Kada čovk živi u oligarhijskoj diktaturi koja satire i eksplatiše narod, da li je bitnije za jednog pametnog čoveka da se bavi kvalitetno svojom profesijom ili da se buni i žrtvuje za svoju i tuđu budućnost?
"Radniku RTS-a": u diktaturi ne postoji izbor i svakako ne postoji mogucnost kvalitetnog i profesionalnog delanja, tako da Vam je postavljena dilema besmislena
Postoje razne vrste cenzure. Želim da opišem jednu u kojoj je svojim megalomanskim prisustvom Nebojša Bradić cenzurisao, tj. onemogućio bilo kog drugog službenika Ministarstva kulture i informisanja da se pojavi u njegovim vestima. Dok je Bradić bio na čelu tog ministarstva (mislim od 2008.), u želji da nađem jedan konkurs, otvorio sam sajt Ministarstva kulture i samo sam zinuo od zaprepašćenja: bukvalno ispred svake vesti – a prebrojao sam ih i bilo ih je oko 110 – bila je fotografija Nebojše Bradića! U raznim pozama, u društvu ili samog, na konferencijama i sastancima, u saopštenjima, pre svake vesti bila je njegova slika. Meni je to ubedljivo značilo ne samo da je u pitanju egomanijak već da je reč o čoveku koji u sebi nema ni mrvu kulture – da je ima nikada tako nešto ne bi sebi dozvolio. To me je podstaklo da otvorim sajt istog ministarstva naših komšija u Hrvatskoj i tamo sam posle posle podužeg pretraživanja našao samo jednu sliku njihovog ministra. A što se tiče ovog jadnog i nategnutog teksta – odbrane serije Nemanjići od potpuno opravdanih zamerki, Bradić bi morao da zna da se nikakvom kuknjavam ne može sprečiti da se vidi koliko je ona loša.
Svakim danom sve više ljudi ili odlazi u inostranstvo, ili prelazi na stranu eksplatatora. Oni koji to ne urade, propadaju. Život u izolaciji je maksimalno što čovek može postići u Srbiji. Mislim da je bitka za javno mnjenje i dušu naroda izgubljena. Pitanje je šta sad sa privatnim životom u ovakvoj zemlji?