O spomeniku Stefanu Nemanji i patuljcima

Naime tekst koji sledi pisan je prilikom postavljanja skulpture kineskom misliocu Konfučiju i kazahtanskom pesniku Žabajevu, uz osvrt na postavljanje skulptura azerbejdžanskom predsedniku Ilijevu i Miloradu Paviću, srpskom piscu, na Tašmajdanu.

Velika (dimenziono) skulptura Stefana Nemanje je samo slika neizgrađenog a neodgovornog odnosa prema istoriji, kulturi, umetnicima i umetnosti, a koreni  uspostavljanja takvih odnosa potiču mnogo ranije nego je aktuelna vlast to pretvorila u svoju sliku i priliku.

Drugim rečim, skulptura je kao i oni jedno veliko prenaduvano ništa. Dakle sledi tekst koji kao lošu sudbinu ponavljam: O baštenskim patuljcima i spomenicima u gradu Beogradu.

U dnevnom listu Danas, a verovatno i u drugim novinama ovih dana, objavljena je informacija o postavljanju spomenika-skulpture kineskom misliocu Konfučiju i kazahtanskom pesniku Žabajevu, izvinjavam se na mogućim greškama.

Bez ikakve želje da omalovažim važnost dela ovih velikih ljudi, a moram priznati da ne poznajem dovoljno dobro njihovo delo, postavio bih nekoliko pitanja i ponudio moguća rešenja.

Nikako mi nije jasno na koji način i kakvim procedurama se odlučuje o tome kome i gde treba podići spomenik, spomeničku skulpturu a pogotovu kakva je tu kulturno urbanistička strategija.

Ako se o tome odlučuje po političkim priroitetima, Beograd će vrlo brzo biti grad sa šizofrenom spomeničkom skulpturom nevezanom za istoriju Beograda i voljom građana, kao i uostalom novi građevinski projekti vlasti.

Uzmimo za primer skulpturu cara Nikolaja u Ulici kralja Milana.

Svaki put kad prođem bivšom ulicom maršala Tita postavim sebi pitanje, zašto su onoliki spomenici Titu (antifašisti, komunističkom diktatoru, tvorcu druge Jugoslavije, caru koji nema naslednike itd) porušeni da bi na prometnom, važnom mestu u glavnom gradu bio postavljen spomenik ruskom caru sa kojim Beograd ima malo veze osim u nekim umišljenim glavama, i kakve to veze ima sa gradom Beogradom i Beograđanima.

Uostalom, naša istorija ma kakva mnogo više duguje Titu nego Nikolaju, mislim da je bar to nesporno.

A i nekim drugim ljudima.

Arčibaldu Rajsu ili… ne znam, ali bih voleo da postoji jasna procedura nevezana za političku situaciju u smislu koristi (političke, i to onih koji su na vlasti a koji očigledno seku vola za šniclu) već razmišljanje o gradu koji će postojati i posle nas a koji će neminovno govoriti i o nama, sadašnjim žiteljima ovog grada.

Ovu praksu, podsetiću, uvela je Demokratska stranka. Setimo se samo besmislenih govora u Tašmajdanskom parku pre nekoliko godina. Besmislene skulpture naravno ne mogu pratiti smisleni govori.

A evo sad i mogućnosti ma koliko džaba krečio, kao što kaže Basara i onaj čuveni grafit pre njega.

Razmišljajući o gradu Beogradu, jasno je da Beograd ne može biti grad istorijske skulpture jer je te prilike propustio za razliku od recimo Beča i Budimpešte, a o Rimu da i ne govorima, pa postavljanje skulptura spomenika raznim carevima za izgled Beograda jeste put u besmisao, jer se istorija ne pravi unazad.

Dakle, jedina prava šansa Begrada da u ubrzanoj urbanizaciji izgradi svoj identitet na koji će biti ponosne i buduće generacije jeste savremena autorska skulptura u javnom prostoru.

Pa o čemu se u stvari radi ako smo se kod prethodnog već složili (da li smo?).

Srbija na godišnjem nivou proizvodi bar tridesetak vajara. Ako ovoj brojci priključimo i već proizvedeno, postavlja se pitanje kako uspostaviti valjan proces na korist svima, a tvrdim i vrlo ekonomičan.

Uspostavljanjem jasne strategije o Beogradu kao o budućem gradu savremene skulpture i uspostavljanjem jasne procedure, transparentnim konkursima.

Uključivanjem strukovnih udruženja i omogućavanjem učešća građana  kao vrlo bitnih aktera a u formama i saglasju sa vremenom u kome živimo, mogli bi možda za zaslužimo poštovanje onih koji će tek doći.

Ma koliko ovaj predlog izgledao idealistički moram vam reći na kraju ovog teksta da možda, možda nije beznadežan. Zamislite Beograd kao grad moderne skulpture. Prst na čelo.

I još nešto: Ljudi su ti koji prave i menjaju stvarnost osim ako ne želimo biti baštenski patuljci.

Autor je vajar iz Beograda