Iako sve brojnije i, u najvećoj meri spontano, okupljene grupe ljudi zahtevaju razne stvari – poštovanje zakona i institucija, prestanak prakse izborne krađe, objektivnost u medijima i profesionalno novinarstvo, uklanjanje partokratije i klijentelizma, itd. nad svim tim raznim zahtevima implicitan je jedan – građani su protiv Aleksandra Vučića i SNS-a, protiv svega što predsednik Srbije samo personifikuje. Građani Srbije ponovo se ujedinjuju protiv istog, ujedinjavanju pomaže sve mahnitiji postupci vlasti koji su, konačno, doveli do obelodanjivanja svetu nečega čega smo mi ovde već neko vreme dobro svesni – Srbija nije slobodna država.

Decembarsko i januarsko pominjanje mogućih vanrednih parlamentarnih izbora smenile su, za nepredizborni period, ipak čudne aktivnosti vlasti. Tako, predsednik Srbije, što bi trebalo da znači predsednik svih građana Srbije, ovih dana obilazi Srbiju pod parolom „Budućnost Srbije“ nastupajući najpre kao predsednik SNS-a. Na tzv. skupove podrške, a na šta smo već i otupeli, pod pretnjom otkaza i/ili za nadoknadu, dovodi se publika.

Ispred bilborda sa fotografijama maketa raznih građevina i pod budnim okom režimskih – a to znači većine, medija u Srbiji, predstavnici vlasti se obračunavaju sa demonstrantima, opozicionim političarima, pojedinim novinarima, ali i svetom. Građani dobro znaju ove priče, ali i većinu lica od kojih priče stižu. To je stari, dobro poznati politički autizam u kome, kao mađioničarskim trikom, istina postaje laž i obratno – laž postaje istina, i sve je moguće osim razgovora sa neistomišljenicima i sučeljavanje argumenata. Dijalogu, uostalom, ne služi ni skupština, čija bi to trebala da bude osnovna funkcija, te je previše očekivati ga u medijima. Iz revnosnih prenosa ovih ne-predizbornih skupova čujemo ponovo mantranje o nama i njima i saga o lopovima koji bi ponovo da se dočepaju vlasti izgleda da nema kraj. Istovremeno, turneju prati pojavljivanje internet portala koji se bave „istraživačkim“ novinarstvom na jedan kreativan način. Priče se sklapaju pretragom privatnih naloga novinara i aktivista koji su već ranije bili etiketirani po tabloidima kao strani plaćenici i izdajnici. Ovim istragama se tako dokazuje da su oni koji kritikuju rad aktuelnog režima, SNS i Aleksandra Vučića – stari srbomrsci, autošovinisti, rečju ljudi čiji je kredibilitet upitan, jer govore ono za šta su plaćeni, a plaćeni su za to da „rade“ protiv Srbije same. Mahnitost vlasti će se sigurno povećavati i treba očekivati još jače udare i trud oko rasturanja građanskih protesta. Protesti, kakvigod da su, precizno urušavaju temelj međunarodne podrške autoritarnim režimima u državama poput Srbije, oni pokazuju da stabilokratija više nije održiva i da podržavani lider nije u stanju da garantuje stabilnost. Izvesno je da će se to rasturanje nastaviti sa daljom polarizacijom, kako bi se izazvalo razjedinjavanje i potrebno je da postoji razumevanje i potencijalnog uspeha uništavanja protesta.

Svako društvo, ceo svet, oduvek je duboko podeljen. Nema ničeg destruktivnog u nepomirljivim mišljenjima i vizijama o društvu, naprotiv, te razlike su konstruktivne i doprinose izoštravanju fokusa, artikulaciji argumenata, ali, još važnije, uzajamnom razumevanju i posledično – sazrevanju. Upravo je insistiranje na uniformnosti mišljenja i potpunoj saglasnosti grupe, autoritarni zahtev i autodestruktivno jednoumlje. Građani Srbije su napravili grešku, koliko-toliko demokratskim putem na vlast su doveli organizovanu grupu ljudi koja odbija princip koji ih je na vlast doveo – izbore. Ti izbori, 2012. bili su ujedno i jedini put kada je aktuelni režim imao izvesni legitimitet. Uprkos poznatoj nestabilnosti našeg izbornog sistema, polje vlasti i okupacija države ovde se sprovodila kvarenjem izbornog ciklusa, dok se nije došlo do potpunog obesmišljavanja izbora kao mehanizma smene vlasti.

Građani Srbije, čak i oni koji aktivno učestvuju u izborima kao glasači, dobro su svesni toga da se izbori u Srbiji ne kradu, već precizno do u procenat – nameštaju. Ova praksa od one parole sa anti-trampovskih demonstracija „Nije moj predsednik“ čini surovu istinu, činjenicu koja nema alternativu. Aleksandar Vučić nije ničiji predsednik, celokupni saziv vlade nema legitimitet ni za jedan donešeni zakon i nikakvu zastupničku težinu.

Turneja „Budućnost Srbije“, (ne)predizborna kampanja kojoj svedočimo, samo je još jedna brutalna režimska uvreda svim građanima Srbije. Brutalna do te mere da se prisilno dovedeni „simpatizeri“ i publika doslovno fizički ograđuje i čije kretanje se kontroliše. I to rade oni od kojih smo najmanje to mogli i da očekujemo, jer nam je njihova politička prošlost i kukavička surovost dobro poznata od ranije. Prava budućnost Srbije 2019. ne brani se na istoimenoj turneji, već u glavama svakoga od nas pojedinačno.

Povezani tekstovi