Odgovorne su i stranke

Zagorka Golubović Slažem se sa gospodinom Tošićem da je apstinencija građana od učešća na izborima u Srbiji ozbiljan problem tranzicije, jer kako nas upozorava autor, dolazi do apsurda da se u procesu oslobađanja od diktatorskog režima pojedinci, i to dosta mlađih osoba, odriču svoga elementarnog građanskog prava, što jednim delom uslovljava povećani rejting antidemokratskih snaga. Ali problem je mnogo složeniji i ne mislim da treba prozvati samo one koji apstiniraju i upozoravati ih na jačanje desnice. Trebalo bi, isto tako, da se demokratske partije zapitaju: zašto se građani odriču tog svog prava i, naročito, zašto je među njima dosta mladih, koji bi, u principu trebalo da budu nosioci demokratskih promena. Ako apstinenti najčešće odgovaraju da „nemaju za koga da glasaju“, da li samo oni snose odgovornost što će se zaustaviti promene, ili da su promene već zaustavljene i da su zbog toga „izgubili poverenje u demokratske stranke“ – tada je neophodno adresirati ovlašćene nosioce demokratske tranzicije i pitati ih da li su se zainteresovali za deo populacije koja neće izaći na izbore i da li su se potrudili da čuju njihove razloge. Ne ignorišem činjenicu da je jedan od važnih razloga malodušnost onih koji se zbog razočaranja i neispunjenih obećanja novih vlasti odlučuju da apstiniraju; ali to ne isključuje pitanje: zašto je došlo do takvog razočaranja, koje je i mlade ljude navelo da zaključe da „glasanje ne dovodi do željenih (demokratskih) promena“. Drugim rečima, to znači da se iza apstinencije ne nalazi samo nehat i malodušnost, već se to može tumačiti i kao izvestan revolt, naročito kod mlađih osoba.
Možemo li se složiti sa često preteranim stavovima naših građana da se „ništa ne menja“, pogotovo sa onim krajnjim tvrdnjama da je „sve isto kao i u vremenima Slobodana Miloševića“ (što sam ja komentarisala u svojim tekstovima). Ali, pitanje koje nameće visok procenat apstinenata u Srbiji glasi: da li je naš put posle 5. oktobra nepobitni hod napred u demokratiju i da li su demokratske stranke u tom pogledu opravdale očekivanja i poverenje koje su im dali građani i 1996/97. i 24. septembra 2000?
Da su predstavnici demokratskih stranaka bili toliko prisutni među građanima tokom poslednjih godina, kao što su u ovoj predizbornoj kampanji, ali da bi više razgovarali sa ljudima o njihovim problemima, predlozima i primedbama, umesto pompeznih obećanja (jer su građani stekli averziju prema obećanjima posle 2000. od kojih najveći broj nije ispunjen) – možda bi na predstojećim izborima bilo manje apstinenata. Ovakvo zahuktalo utrkivanje u nuđenju onoga što je verovatno teško ispuniti, s obzirom na našu nepovoljnu situaciju (i ekonomsku i političku), može da bude kontraproduktivno, jer se stiče utisak da se političari sete građana samo pred izbore, tražeći ponovo njihovo poverenje samo na reč, za koje mnogi apstinenti misle da se ne može povratiti posle svega što je propušteno. I kada se u predizbornoj kampanji poruči građanima: „Mi ćemo rešiti problem korupcije, koji do sada nije bio rešavan zato što nije postojala nezavisna institucija za borbu protiv korupcije“, izražava se elementarno nepoverenje prema zdravom razumu građana iz dva razloga: zato što već pet godina postoji i radi Savet za borbu protiv korupcije pri Vladi, u kojoj je bio i dotični govornik, koji nije ništa učinio da se rešavaju slučajevi na koje je taj Savet ukazivao Vladi. U tu vrstu obećanja spadaju i izjave: „Mi nećemo praviti nikakve kompromise sa desnicom“, posle vrlo svežeg sećanja na neprincipijelne kompromise sa SRS i SPS prilikom donošenja jednog lošeg ustava, sa nelogičnim priznanjem: „doneti Ustav je loš, ali ga možemo promeniti“. I da ne nabrajam drugi niz takvih „ponuda“…
Zato se ne mogu složiti sa cenjenim gospodinom Tošićem kada piše: „Sadašnja predizborna opšta aktivnost u Srbiji ne daje ni za trenutak mesta za zabrinutost“, kada istovremeno jedan kandidat iz njegove stranke na predizbornom mitingu nađe za korisno da se suprotstavi jednoj demokratskoj stranci, dok samo uzgred spomene SRS, potvrđujući stavove građana da im najviše smeta međusobna borba demokratskih stranaka, zbog čega sve više sumnjaju u njihov demokratski karakter. Takođe ne mogu da podelim njegovo mišljenje da „ne bi trebalo da budemo zabrinuti“ (a reč je o sve agresivnijim nastupima radikala), jedino spominjući ponašanje apstinenata koji „glasaju“ svojim uzdržavanjem protiv promena i time daju povoda da se u inostranstvu stekne utisak da naša zemlja „želi da opstane u stanju u kome se nalazi“. Gospodin Tošić, međutim, ne pokreće jedno suštinsko pitanje: da li apstinenti ne izlaze na izbore i zbog toga što nisu videli ozbiljne napore demokratskih stranaka da se sprovedu neke neophodne promene, boreći se protiv opstrukcija i blokada nedemokratskih stranaka, dozvolivši da na političkoj sceni i dalje igraju važnu ulogu čelnici režima Slobodana Miloševića i Šešelja (na primer, zakon o lustraciji je donet ali niko nije bio uporan da on počne da se sprovodi, kao u drugim zemljama u tranziciji). Samim tim, treba se zamisliti nad pitanjem: u kojoj meri snose odgovornost demokratske stranke za niz propuštenih šansi posle 5. oktobra i koliko u tome leže razlozi za gubljenje poverenja, ne samo u demokratske stranke nego čak i u demokratiju od strane dosadašnjih i budućih apstinenata.