Mr Dragan M. Kostić Pred novom vladom i skupštinskom većinom nalazi se toliko važnih i neodložnih poslova da je veoma teško izdvojiti one koji se mogu smatrati apsolutnim prioritetima. Nastavak (završetak) započete privatizacije je, svakako, jedan od njih. Priliv svežeg kapitala, uvećanje nacionalnog proizvoda i rešavanje problema nezaposlenosti samo su neki od karakterističnih segmenata koji ga čine dominantnim.
Po našem starom „dobrom“ običaju, predstoji neizbežno preispitivanje fundamentalnih osnova samog procesa. Čak i, doskora, jedinstvena saglasnost o neophodnosti transformacije društvenog i državnog vlasništva nije više tako monolitna. Počela je da se lomi pri definisanju oblasti (kompanija) koje u cilju zaštite nacionalnih interesa ne treba privatizovati, bar ne u potpunosti. Tu je i dilema: da li je i bilo kakva privatizacija bolja od privatizacije koja nije privedena kraju? Tek nakon jasnih stavova po ovim pitanjima, uz široku saglasnost, moguće je krenuti u potragu za konkretnim rešenjima gorućih problema privatizacije: šta s preduzećima za koje ne postoje kupci i šta s velikim javnim preduzećima?
Za preduzeća za koja na dve javne aukcije, odnosno dve tenderske prodaje, nije bilo zainteresovanih kupaca (bar ne onih po datim uslovima prodaje) logično se nameće stečaj kao krajnje rešenje. Međutim, svaka ozbiljnija analiza preduzeća koja pripadaju toj grupi „neinteresantnih“ ukazuje na postojanje dve podgrupe – na preduzeća koja su već „živi mrtvaci“ i preduzeća kod kojih postoje određene vrednosti koje su, u masi, obezvređene ostalim lošim pokazateljima. Da li se te vrednosti mogu iskoristiti da im se udahne novi život? Posebno, kad se zna da većina preduzeća tokom trajanja procesa privatizacije ima dodatne negativne trendove nastale usled zakonskih i psiholoških efekata samog procesa. Teorijski posmatrano, merilo bi mogli biti tzv. životni ciklusi preduzeća, odnosno procena u kojoj se fazi preduzeće realno nalazi – da li je „organizacija koja stari“ ili ne. Ipak, jedini validni kriterijum predstavlja provera u praksi.
Tu bi se mogla koristiti modifikovana metoda „privremenog menadžmenta“. Naime, stručnim pojedincima, timovima eksperata i menadžmentima uspešnih kompanija treba dati priliku da pokušaju da revitalizuju kompanije koje su „neinteresantne“ za direktnu kupovinu. Pojedinac, tim eksperata ili menadžment neke kompanije koji se dokaže time što osposobi „neinteresantnu“ kompaniju, stiče pravo na besplatni većinski paket akcija (na primer 51 odsto). Dakle, nema ni stečaja ni poklanjanja preduzeća, a državi i zaposlenima ostaje 49 odsto akcija koje imaju tržišnu vrednost. U slučaju više zainteresovanih za ulogu „privremenog menadžmenta“, odluku o tome kome ukazati poverenje zajednički bi donosili Agencija za privatizaciju i zaposleni u samom preduzeću. Time bi se eliminisao i problem koji nastaje usled verovanja zaposlenih da njihovo preduzeće mnogo vredi, a da se iz nekih razloga namerno gura u stečaj. Interesovanje uspešnih domaćih i stranih kompanija i dokazanih pojedinaca da na ovaj način pokušaju da unovče svoja znanja sigurno ne bi izostalo. Potrebno je na nivou zakona odlučiti da li u ovoj oblasti ići na specifična rešenja, poput ovog koje bismo mogli nazvati radničkim akcionarstvom sa menadžment bonusom.
Kod privatizacije velikih javnih preduzeća nesporno je da postojeći zakon treba dopuniti rešenjima koja se odnose isključivo na taj segment (u formi dodatnog poglavlja ili posebnog zakona – nebitno). Od velike koristi bili bi precizni kriterijumi ili tačan spisak tih preduzeća (slično uredbi iz 1997), s okvirnom dinamikom privatizacija. Dileme nastaju oko strateškog pitanja: da li je bolje postaviti univerzalna pravila za sve privatizacije javnih preduzeća ili dopustiti visok stepen slobode u kreiranju pojedinačnih programa privatizacije? U prvom slučaju, mogućnosti za pojavu sumnji u regularnost postupka i pojavu korupcije značajno se smanjuju, a u drugom postoje opravdani razlozi koji upućuju na mogućnost postizanja boljih finansijskih i drugih efekata, usled oblikovanja optimalnih pojedinačnih modela. Veliki izazov predstavlja i određivanje granica do kojih se može ići u primeni downsizing-a (smanjenja, kresanja) kod velikih javnih sistema tokom njihovog prilagođavanja željama potencijalnih kupaca. Ovde se ne radi samo o broju otpuštenih radnika već i o tački nakon koje smanjenje prvobitne mase postaje toliko da se više ne može kompenzovati ostvarenim finansijskim efektima prodaje.
Koliko mnogo posla predstoji, jasno se može videti ako analiziramo šta je sve potrebno uraditi samo u vezi s ovim poslednjim. Treba pregovorima svesti pomenute zahteve u granice realnog i prihvatljivog (i time prekinuti lanac sumnjivih agencija i navodnih brokera koji već love u mutnom koristeći neupućenost velikog broja građana), pa eventualno rešenje uskladiti s moralnim i pravnim obavezama prema delu građana koji bi bili oštećeni time što ostaju van tog koncepta i onda, ako se uspešno prođu prva dva koraka, dobiti „zeleno svetlo“ od međunarodnih institucija na čiju finansijsku i stručnu pomoć računamo.