Odlazak Vinče u "vazduh" 1Foto: Luca Marziale / Danas

Novinari lista Danas navikli su da se svakodnevno suočavaju sa ignorisanjem od strane državnih organa od kojih traže odgovore na pitanja od javnog značaja.

Nije novost da čak i ministarstva ignorišu elektronsku poštu koja u svom potpisu sadrži naziv Danas.

Međutim, novost je da su izgleda i institucije koje ama baš nikako ne bi smele da prave razliku na „naše“ i „njihove“ medije počele da se „prave mrtve“ na pozive iz Danasa.

Pre oko mesec i po dana pojavile su se dve zanimljive vesti koje sam želeo da istražim i pretočim u tekstove.

Prva je izjava predsednika Srbije Aleksandra Vučića da mu je „drago što se Bezbednosno informativna agencija konačno setila da prodaje suvenire, poput dukseva, nožića i upaljača sa svojom oznakom“, a druga su reči direktora JKP Beogradske elektrane Radeta Baste, koji smatra da Srbija treba da ukine moratorijum na izgradnju nuklearnih elektrana, što je u stvari bio probni balon za početak kampanje režima okretanju ka ovom vidu proizvodnje energije.

Za prvu ideju sam pismenim putem kontaktirao Bezbednosnu agenciju sa pitanjem gde se i po kojoj ceni mogu kupiti suveniri sa njihovim logom i da li im je cilj da od toga imaju novčani profit ili je u pitanju samo vid promocije BIA.

Za drugu sam se obratio Institutu za nuklearne nauke Vinča sa željom da sa nekim od njihovih naučnih saradnika napravim razgovor o tome da li je i koliko nuklearna energija danas opasna stvar (ili je samo stvar pravilne upotrebe i primene iste), uz osvrt na još uvek u javnosti misteriozni nuklearni akcident iz 1958. godine kada je šestoro naučnika zbog ozračenosti uranijumom moralo na presađivanje koštane srži u Francusku.

U pismenoj molbi objasnio sam da bi, ukoliko je to moguće zbog primene pandemijskih mera u vreme kovida, želeo i da naš novinar i foto-reporter naprave reportažu o nekadašnjem nuklearnom reaktoru u Vinči, iz koga su posle 2000. godine izvađene šipke uranijuma i poklonjene Rusiji, zbog straha vlade Zorana Đinđića da bi Institut mogao da bude na meti terorista.

Razlika između prve i druge ideje bila je jedino u tome što sam unapred znao da od BIA neću dobiti nikakav odgovor, ali sam se bukvalno sablaznuo kada sam mesec i po dana kasnije shvatio i da Institut Vinča takođe ne sme da komunicira sa Danasom.

I ne samo to, nego da čak ne sme ni da pošalje odgovor elektronskom poštom u kojoj obaveštava da ne želi da odgovori na pitanja od interesa javnosti.

Pomislio sam naivno da je prvo moje obraćanje na zvaničnu imejl adresu navedenu na sajtu Instituta završilo u takozvanom „spam“ folderu, pa da ga nadležni u Vinči slučajno nisu videli.

Sumnjičavost je počela posle nekoliko ponovljenih pisama, kao i posle direktno upućenog mejla direktorki Instituta prof. dr Snežani Pajović.

Posle nekoliko ponovljenih mejlova dr Snežani Pajović, kao i njenom pomoćniku dr Goranu Živkoviću, shvatajući da je prošlo previše vremena u koje bi moglo da se uračuna njihovo eventualno odsustvo zbog odmora ili bolovanja ili čega god, počeo sam da slutim da od celog posla neće biti ništa.

Videvši da nema drugih opcija, odlučio sam i da telefonom direktno pozovem Institut i uživo se uverim da li uopšte moji mejlovi stižu tamo gde treba, ali sam od neljubaznog glasa s druge strane žice dobio odgovor da su „sigurno stigli ukoliko sam ih zaista poslao“, ali i da se „ne zna kada ću i da li ću dobiti odgovor“.

Iako su upornost i istrajnost odlika koja mora da krasi svakog novinara, odlučio sam da batalim priču posle razgovora sa komšijom, nižim činovnikom u Vinči, s kojim se redovno srećem u jutarnjim psećim šetnjama (nas dvojica, narodski rečeno, popričamo po koju, dok naši psi trče za granom, loptom itd).

„Batali, Vlado, oni se tamo plaše svoje senke. Odgovoriće ti samo ako im pošalješ mejl na kojem je službeni logo SNS-a ili nekog ministarstva. Naučili su da je najbolje da ćute, a ne da ih neko posle pita zašto su govorili za Danas, pa makar to bila i samo priča o naučnim činjenicama i Institutu“, objasnio mi je dobronamerno.

I na kraju, eto, dobronamerni komšija uspeo je da me odgovori, a rukovodioce Instituta Vinča „spase“ novih mejlova sa molbom za razgovor.

Teško je poverovati u to da naučna elita nije prepoznala mogućnost za promociju ustanove u kojoj rade, a još teže da je strah od objavljivanja teksta u „nepodobnim“ novinama razlog izbegavanja bilo kakve interakcije.

Upravo zato i pišem ove redove u nadi da će me neko od nadležnih u Vinči demantovati i da će ispasti da je u pitanju nesporazum i ništa više.

Svi se sećamo čuvene replike Bate Stojkovića „ode Vinča u vazduh“ iz legendarnog filma „Balkanski špijun“.

Neće Vinča, naravno, stvarno otići u vazduh, ali će čuveni Institut, ako nastavi da ignoriše javnost, otići u krajnost iz koje se teško vraća unatrag.

Nisam stigao da prelistam Statut Instituta, ali verujem da u nekoj od stavki verovatno stoji da je jedan od ciljeva i promocija nauke.

Na ovaj način, kako se trenutno ponaša Institut, promovišu se neke druge vrednosti, svako će za sebe proceniti koje.

Autor je šef deska lista Danas