Odluke bolesnih političara

Gordana Logar Kad je nedavno Džon Edvards, jedan od predsedničkih kandidata Demokratske stranke na konferenciji za novinare održanoj zajedno sa suprugom Elizabetom objavio da je, nažalost, njen rak dojke za koji se mislilo da je prošlost metastazirao na kostima, ali da će ostati u predsedničkoj trci, reakcije javnosti bile su različite, bar što se političke budućnosti tiče. Ali, nepodeljena podrška izražena je njihovoj iskrenosti i istinskoj želji da iako je „bolest dostigla fazu neizlečivosti“ uspe tretman koji bi razvoj usporio, a fatalni kraj odložio što više i što dalje.
Ovakav odnos javnosti bio je lišen svake patetike i u jednom trenutku svi protivnici i suparnici našli su se na istoj, humanoj strani. Ne samo zato što su Edvardsovi uživali ugled izvanredno odanog bračnog para, partnera u porodici i na poslu advokata i političara, javnih ličnosti uopšte, već i zbog toga što je bolest ovde, naročito ona koja nije lako izlečiva, po pravilu nešto što izaziva solidarnost. Nebrojene organizacije ljudi koju su preživeli neku od fatalnih bolesti u kojima su i najpoznatije ličnosti – umetnici, političari – ali i sasvim jednostavni ljudi s istom sudbinom, neverovatna su podrška jedni drugima uz nesebičnu pomoć prijatelja, poznanika, nepoznatih humanitaraca i lekara – volontera što ih ohrabruju da žive život ispunjen svakodnevnim obavezama i nadom. Akcije prikupljanja novca za istraživanja, lekove i aktivnosti „organizacijama podrške obolelima“ su, reklo bi se, svetlija tačka ovdašnjeg društva koje karakterišu materijalne razlike, bogatstvo i siromaštvo. Ovakva praksa naročito je razvijena od vremena predsednika Forda kad je njegova supruga Beti saopštila da je lečena od alkoholizma i od raka dojke.
Što se političara i bolesti tiče, poslednjih decenija – praktično od predsednika Regana – smatra se obavezom da se javnost obavesti o stanju zdravlja onih koji donose odluke u ime nacije. Još je mnogima u sećanju da je Ronald Regan jednog jutra izašao pred televizijske gledaoce pokazujući svoj slušni aparat i apelujući na Amerikance da ne kriju svoje nedostatke, da se leče i otkriju dobre strane „raznih pomagala“. Operacija koju je potom imao na crevima bila je svakodnevna zvanična tema. Ovakvom odnosu političara i javnosti doprinosi svakako i činjenica da se u vremenu razvijenih komunikacija svaka tajna otkrije veoma brzo i da je iskrenost najbolji način da se spekulacije, neistine i preterivanja izbegnu. Ali, ma šta sve bio razlog, nesporna je činjenica da se izveštavanje o stanju zdravlja političara i članova njihovih porodica smatra obavezom koja ne sme da se prekrši, jer može da ima ozbiljne posledice po politiku, zemlju, odluke i stanje nacije. Često se zbog toga možda ide i predaleko, u neku vrstu sitničarenja kao što je nedavno, na primer, saopšteno da je sadašnja prva dama Lora Buš imala lakšu hiruršku intervenciju na nozi zbog maligne pojave na koži.
U predsedničkoj kampanji Hilari Klinton obavezno govori o stanju zdravlja Bila Klintona koji je imao intervencije na srcu, a Rudolf Đulijani sa republikanske liste je saopštio da je u krugu onih koji su imali sreću da se izleče od raka prostate. Svaka promena na licu političara, svaki navodni nervozni tik ili svađalački ispad, pa čak i preterani izraz radosti kakav je 2004. godine bio nekontrolisani uzvik, krik predsedničkog kandidata Hauarda Dina – znak je da je možda i mentalno zdravlje ugroženo i samim tim mogućnost da se zauzme neko odgovorno mesto u državi postaje neostvariv cilj. Hauard Din, dotad najpolularniji, to je najviše osetio. Otvoreni razgovori o bolesti uglednih ličnosti tako postaju ne samo moralna obaveza već i podsticaj za razne javne aktivnosti. Pre nekoliko godina TV-voditeljka jutarnjeg programa na TV-mreži NBC je, posle smrti supruga pokrenula akciju za redovne preglede debelog creva, skupljanje neophodnih sredstava za medicinske ustanove koje to rade i koje za neuporedivo manje novca pregledaju i one koji nemaju para za skupe skenere.
Zahvaljujući ovakvoj praksi i običajima, gotovo da je nemoguće u poslednje vreme da se pomene ime potpredsednika Dika Čejnija, a da se ne napomene da se za vreme kampanje sa Džordžom Bušom nije detaljnije znalo o njegovim srčanim problemima. Njegov nedavni intervju na CNN kad je na novinarsko pitanje koje mu se nije dopalo, reagovao rečima „prešli ste liniju dobrog ukusa“ danima je svuda pominjan kao ispad, možda čak povezan sa lošim zdravljem, slabim nervima i neprimerenim, neuljudnim ponašanjem. Pitanje koje mu se nije dopalo bilo je o tome da malo više objasni svoju podršku ćerki Meri koja je već godinama u lezbijskoj vezi, a sada očekuje bebu. Kako je Meri Čejni već bila objavila vest o rođenju deteta, a potpredsednik Čejni rekao da se raduje unučetu iako stalno – kad mora da se o tome izjašnjava – govori protiv veza ljudi istog pola, opšte reagovanje je bilo da novinar nije „prešao liniju“, jer je reč o javnim ličnostima i društvenoj, krajnje ispolitiziranoj, temi na desnom krilu konzervativnog političkog mišljenja u vremenu mandata Buš – Čejni.