Ostati živ i neobrazovan

Pa se često postavlja pitanje koja je svrha đačkih ekskurzija, komercijala, luda zabava, proširivanje znanja, kad nastavnici po završetku ekskurzije kažu: „Hvala Bogu svi su se živi vratili“.

Đačke ekskurzije predstavljaju specifičan oblik vaspitno-obrazovnog rada škole, jer omogućuju primenu raznovrsnih oblika i metodičkih postupaka u usvajanju i proširivanju znanja iz raznih oblasti. Čak ni najsavremenija nastavna tehnologija ne može da zameni učeničke ekskurzije. Znanja koja se stiču na ekskurzijama duboko se urezuju u sećanja, jer se stiču lično, emotivno u pravom životnom i prirodnom ambijentu. Jer nije samo znanje koje se stiče u učionici, već i ono koje se stiče na terenu, u muzeju, u manastiru, u kanjonu, pred spomenikom …

Pedagoška vrednost ekskurzija ogleda se u tome što omogućuju nastavnicima da brzo, za kratko vreme, potpunije upoznaju ličnost učenika, a učenici da na nov i drugačiji način upoznaju i dožive ličnost nastavnika. One su nezamenjivo sredstvo za razvijanje drugarstva, kolektivnog duha, odgovornosti i solidarnosti. Veliki je njihov doprinos i u relaksaciji i rekreaciji učenika, kao i njihovom profesionalnom osposobljavanju i usmeravanju.

Koliko one ove svoje važne vaspitno-obrazovne zadatke i ciljeve zaista i ostvaruju u praksi, teško je reći i očekivati kada su u pitanju motivi i razlozi odlaska samih učenika na ekskurziju. Istraživanje u kojem je učestvovalo preko 600 učenika osmih razreda ukazuje da samo 2,94 odsto želi da odu na đačku ekskurziju zbog proširivanja znanja iz raznih oblasti, 9,76 odsto zbog druženja i novih prijatelja, 36,27 odsto zbog provoda, zabave i rekreacije, a 51,03 odsto učenika želi da ide na ekskurziju zbog kako to oni kažu „ludovanja“ u „ludoj i nezaboravnoj noći“ . Dakle, vrednosti su poremećene i pomerene u negativnom pravcu. Učenici misle da imaju previše znanja a vrlo malo druženja i zabave.

Kako učenicima približiti prave ciljeve ekskurzije, očito je veoma težak zadatak nastavnika. Da bi ekskurzije u praksi u potpunosti opravdale svoje vaspitno-obrazovne ciljeve i zadatke neophodno je izvršiti dobru pripremu kako organizaciono tehničku, tako i stručnu učenika i nastavnika. Sa tim dobro i detaljno upoznati roditelje. Zatim poštovati doslednost u ostvarivanju plana i programa, koji mora biti dovoljno zanimljiv da animira sve učenike. Zahtevati ozbiljnost u radu na terenu, odmerenost u zahtevima, ponašanju i zabavi.

Može se učenicima objasniti da će po povratku sa ekskurzije imati proveru znanja iz mnogo oblasti, i ta ocena će biti važna. Primera radi: iz srpski jezika „Utisci sa ekskurzije“, iz geografije „Opis mesta koje su posetili, klisure, planine, jezera…“, iz istorije „Kulturni spomenici, manastiri“, iz likovne kulture „da nacrtaju predele koji su na njih najviše ostavili utisak“, iz muzičke kulture „koju su muziku slušali na ekskurziji i zašto“, iz fizičkog „koje se i koliko bavio fizičkim, sportskim aktivnostima“, a najvažnija ocena treba da bude iz vladanja ( kako su se ponašali u različitim situacijama).

Ako učenici neposredno po izvedenoj ekskurziji ne znaju u kojem su mestu bili, koje su manastire posetili, a dobro znaju cenu pocepanih sedišta u autobusu, polomljenog inventara u hotelu i hotelskim sobama onda je ekskurzija u pedagoškom i naučnom smislu čist promašaj.

Dakle, nužno je pri izvođenju đačkih ekskurzija sistematsko i sinhronizovano delovanje svih zainteresovanih faktora: škole i njenih stručnih službi i organa, učenika i njihovih roditelja, prosvetne inspekcije i turističkih agencija, pa i javnog informisanja. Neophodno je da svako u svom domenu preuzme zadatke i odgovornost, doprinose i utiče na promenu sadašnjeg stanja. Đačke ekskurzije mogu biti najlepši trenuci u toku školovanja, a i veliki rizik i izazov za sve one koji učestvuju u njima.

Autor je specijalista pedagogije iz Beograda