Patriote, izdajnici i teroristi

Gordana Logar Iako nije baš sasvim uobičajeno da se za vreme rata vrhovnom komandantu pošalje negativna poruka, čak neka vrsta ukora zbog ratne eskalacije, kao što je to učinio u petak Donji dom američkog Kongresa jednom neobavezujućom, ali upozoravajućom Rezolucijom predsedniku Bušu, ipak su branitelji ratne politike Bele kuće svojom argumentacijom zapravo pomogli opoziciji.
Glavni argumenti Republikanske partije predsednika Buša koji su se čuli u četvorodnevnoj vrućoj debati bili su da protivljenjem slanju dodatnih trupa na irački front većina u Kongresu šalje, ni manje ni više, ohrabrujuću poruku teroristima. Po njima Al Kaida, islamski fundamentalisti i svi oni koji se u ovom času spremaju da ponove terorističku akciju na SAD s tragičnim posledicama kakva je bila ona od 11. septembra 2001. na Njujork i Vašington, biće ohrabreni činjenicom da Donji dom Kongresa ne odobrava povećanje broja američkih vojnika za više od dvadeset hiljada na iračkom frontu. I još više od toga – da se time istovremeno, uprkos drukčijem tekstu u izglasanoj Rezoluciji, uskraćuje podrška vojnicima koji su već tamo. Ovakva otpužba odmah je povezana sa patriotizmom i u vatrenim govorima republikanaca s velikom dozom patriotskih osećanja isticalo se da zahvaljujući demokratama, već se u nekim zemljama Bliskog istoka vaspitavaju dečaci koji će možda i kao samoubice udariti na Ameriku. Rodio se, isticali su, i novi sloj u američkom društvu – „simpatizeri terorista“. Ostajali su gluvi na argumentaciju da odlazak još dvadesetak hiljada mladića i devojaka na irački front znači samo nove žrtve, jer će u sadašnjim prilikama biti ubačeni usred građanskog rata i meta bar sa dve strane.
Ovu u priličnoj meri neuobičajenu pojavu u demokratskom društvu kakva je bila kongresna debata pokušala je da ublaži Bela kuća preko izjave da se raspravom i usvajanjem Rezolucije protiv povećanja trupa u Iraku zapravo ispoljila sva snaga demokratije. Iako u tome ima izvesne istine, činjenica je da Amerika ne liči na onu iz vremena takođe republikanske Bele kuće sa Ronaldom Reganom na čelu, uprkos neprestanom pozivanju sadašnjih republikanaca na nasleđe iz tog vremena. Razlog se svakako može tražiti u drukčijim okolnostima, u godinama kad je terorizam glavna pretnja svakom demokratskom društvu, ali optužbe za „simpatije i ohrabrujuće poruke teroristima i odsustvo patriotizma“ su posledica upotrebe i zloupotrebe tragičnih zbivanja izraženih ovde i u zakonskom tekstu orvelovskog naziva – Patriotski akt. Nije zato nikakvo čudo što su američki birači, oduzimajući republikancima većinu u Kongresu na novembarskim izborima, zapravo osudili i rat i navodni patriotizam koji podrazumeva ukidanje mnogih ljudskih prava u čemu je baš SAD u svetu bila pokretačka snaga poslednjih decenija prošlog veka. Uporedo s promenom ovakve društvene klime zakonito narastaju uticaji crkve, naročito one krajnje desne kao neke vrste navodne savesti nacije i formule za moral, za nacionalno jedinstvo koje ne podrazumeva vladavinu različitih ideja, slobodnu debatu, odsustvo cenzure, nadzora, prisluškivanja, praćenja, izopštavanja iz državnih (demokratskih) institucija ličnosti islamske vere ma koliko bili po svojoj prošlosti, ubeđenjima i životu odani građani svoje Amerike. Kao jedna od možda „najiščašenijih“ primera je svakako konstatacija u Izveštaju o Iraku, koji je napravila ekspertska Bejker-Hamiltonova komisija na zahtev predsednika Buša, da među hiljadu službenika u ambasadi SAD u Bagdadu jedva sedmorica znaju arapski. Ili najnoviji primer; predesničkom kandidatu Republikanske stranke Mitu Romniju „patriotski nastrojeni“ partijski krugovi najviše zameraju što je po religiji mormon. Činjenica koja inače nije smetala njegovom ocu pre 40-ak godina da bude uspešni političar.
Ipak, sve više javno mnjenje – ne samo u istraživačkim anketama – već u mnogobrojnim organizacijama liberalnog ili tek demokratskog opredeljenja, ističe razlike između Amerike nekad i sad, ali i Evrope koja je takođe stalno izložena terorističkim pretnjama. Jedno, moglo bi se reći pomalo bizarno zapažanje jeste da je u ovogodišnjim stranim filmovima koji su bili u konkurenciji za Oskara vidljiv strah i otpor gubljenju ili smanjivanju građanskih prava. U tom smislu ističu se španski film o Frankovom vremenu „Panov lavirint“, nemački „Životi drugih“ o tajnoj policiji, ali i indijski „Voda“ scenaristkinje i režiserke D. Mehta za čije se prethodne filmove „Vatra“ i „Zemlja“ konstatuje da su možda nenamerna ali svakako jasna podsećanja na etnička čišćenja i nacionalne isključivosti nekad na indokineskom poluostrvu i na bosanskom ratištu.