Politika dvostrukih aršina

Kao Crnogorac rođen u Grahovu, koji od 1953. živi u Beogradu, ne mogu da se ne osvrnem na aktuelni problem odnosa Srbije i Crne Gore, dve države meni prirasle za srce. U jednoj sam rođen i proveo detinjstvo i ranu mladost, a u drugoj ostvario svoje životne potrebe i dočekao zasluženu penziju.
Zvanična Srbija ni posle petooktobarskih promena nije suštinski demokratizovala svoj stav u odnosu na „bratsku“ joj republiku. Prilikom pokretanja kampanje za referendum za nezavisnu Crnu Goru, kao i tokom samog referendumskog procesa, rukovodstvo Crne Gore je iz Beograda proglašavano za izdajničko i kriminalno. Naročito su u tome prednjačile SRS, SPS i DSS. Ništa manje žešće nisu bile ni prosrbijanske partije u Crnoj Gori (Bulatovićeva SNS i Mandićeva Srpska lista). I Mandić i Bulatović dolazili su po instrukcije u Beograd, a verujem da su i finansijski pomagani od tadašnje vlade. Vlada Srbije, Srpska pravoslavna crkva i srbijanska intelektualna elita (ne sva, srećom!) činile su sve da ospore legitimnost zahteva crnogorske vlade za obnovom državnosti koju su izgubili 1918. godine.
Posle proglašenja i priznanja nezavisnosti, politika Srbije, nažalost, nije se promenila. Srbija nije među prvima priznala novu državu, niti je Koštuničin kabinet ikada uputio čestitku. Da premijer poseti Cetinje – očito je bila mislena imenica! Srbija do danas nije poslala svog ambasadora u Crnu Goru! Nastupio je period zavere ćutanja, samo su beogradski mediji bliski režimu povremeno objavljivali zlurade tekstove o „kriminalnoj crnogorskoj državi“, o „bliskom suđenju kriminalcu Đukanoviću u Italiji“) i sl., kao da u Srbiji ne cveta najcrnji kriminal! Pa gde ćeš veće švercerske države od naše Srbije! Ali, nije važno što je naše dvorište puno smeća, bitno je videti trun u komšijinom!
Nedavno je Vesli Klark posetio Crnu Goru i ponudio se da dovede investitore kako bi ulagali u turizam i razvoj putne mreže. Odmah su beogradski mediji pakosno primetili kako je Đukanović primio „čoveka koji nas je bombardovao!“. Pa što ti isti mediji ne kažu da su i Koštunica i Tadić svojevremeno tražili pomoć da se ne izglasa crnogorska nezavisnost upravo od čoveka koji je izdao izvršnu naredbu za otpočinjanje NATO intervencije u tadašnjoj SR Jugoslaviji? Ali ne, jedna merila važe kada smo mi u pitanju, a druga kada ocenjujemo druge! Šta je to nego politika dvostrukih aršina?
Ako Tadić i Koštunica kao koalicioni partneri stvarno streme ulasku Srbije u Evropsku uniju i NATO, kao što su uveravali glasače i dobili januarske izbore, onda moraju menjati politiku ne samo prema Crnoj Gori nego i prema susedima. Sadašnja srpska politika je zloćudno konfliktna, naročito prema teritorijalno i vojno-politički slabijim susedima – Makedoniji, Albaniji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini. (Sa Hrvatskom srpska vlada se očito ne usuđuje da bitnije kvari odnose!)
Srbija mora napokon da shvati da je Crna Gora suverena i nezavisna i da se srpske vlasti ne mogu mešati u njene unutrašnje poslove. Ako je to kriminalna država, to nije problem Srbije nego vlasti u Crnoj Gori. Naravno da važi i obrnuto. Ne može se na početku 21. veka sa stanovišta brojnosti, veličine teritorije, vojne i političke moći voditi politika prema susedima kao u doba Slobodana Miloševića. Što pre ovaj drugi po redu Koštuničin kabinet to shvati, biće bolje i susedima i nama samima!