Polupuno i poluprazno

Aleksej Kišjuhas Čuvena je odlična metafora o čaši koja je polupuna ili poluprazna. Ista metafora postoji, i sasvim je razumljiva, u mnogim jezicima. Osim indikativnosti u pogledu optimizma ili pesimizma junaka koji posmatra sopstvenu čašu, ova metafora ističe još nešto. Sociološku i socijalno-psihološku činjenicu da stvarnost, bez obzira na objektivno stanje, uvek trpi našu ličnu interpretaciju. I da od te interpretacije često zavisi mnogo šta. A ova interpretacija zauzvrat zavisi od našeg ličnog društvenog iskustva. Na izvestan način, tada aktivno (iako često nesvesno) kreiramo svoju realnost. Stvaramo stvarnost, takoreći. U vezi s tim čašama, sjajna glumica i komičarka (a i feministkinja i levičarka) Dženin Garofalo umela je reći sledeće: „Izgleda da radije uviđam ružnu stranu stvarnosti. Čaša je uvek poluprazna. I napukla. I posekla sam usnu na nju. I slomila zub“.
Uprkos gotovo nepodeljenom kritizerstvu spram nedavnog obraćanja Borisa Tadića na sednici Glavnog odbora Demokratske stranke, i ovde je reč o različitim interpretacijama iste stvarnosti. Secirajući rečenice iz ovih izjava, moguće je pronaći argumente zbog kojih je čaša i polupuna i poluprazna. Samo su glasovi kojima je dotična poluprazna nešto glasniji.
Bilo bi preterano nazivati ovu sednicu istorijskom. Međutim, svakako su značajne i relativno retke situacije u kojima se čitava javnost zainteresuje za jednu unutarstranačku sednicu, koje su najčešće predvidivo dosadne i za same učesnike. Pa ipak, Demokratska stranka je odigrala mnoštvo sednica od javnog interesa, što je dobar indikator jedne unutarstranačke dinamike koja je tada i privlačna za istu javnost. Tako beše u slučaju bizarno tesnog izbora predsednika DS između Zorana Đinđića i Slobodana Vuksanovića. Još bitnija bila je ona gde se biralo između Borisa Tadića i Zorana Živkovića. Tako je i sa ovom, gde je Boris Tadić zatražio i, očekivano, dobio podršku za vladu sa Socijalističkom partijom Srbije.
Međutim, džumbus oko Tadićevog govora podigao je isuviše prašine, duhova i ostalog, a sve je to bitno zavisilo od ličnih interpretacija stvarnosti, a ne objektivnog stanja. Isti govor moguće je interpretirati i tako da čaša ostaje sasvim polupuna. Primera radi, Tadić je na istoj sednici rekao i da se Demokratska stranka ne odriče svog identiteta. Zatim je istakao da nikada neće prihvatiti da se negiraju zločini. Štaviše, poručio je i da očekuje izvinjenje za te zločine.
Svakako, čaša je poluprazna u nekim drugim momentima i delovima rečenice koji su usledili nakon mnoštva „ali“. Takva je, naravno, ona o tome da i DS i SPS „imaju svoj bol“. Tačno je da obe partije imaju svoje bolove i boljke, ali je reč o fundamentalno suprotstavljenim bolovima. Nenad Čanak je ovo sjajno ilustrovao odgovorom Stipe Mesića na jednačenje žrtava Jasenovca i Blajburga. Staviti ih u istu ravan je, najblaže rečeno, neukusno. Slično je i sa ponudom oproštenja. U opštem smislu, oprostiti jeste izraz jedne moralne snage, ali tek kada oni kojima se želi oprostiti uopšte izraze želju da im oprošteno bude. Nije toliki problem u đinđićevskom gutanju živih žaba koliko u dreci da su iste žabe baš ukusne.
Pa ipak, i uprkos oštrim kritikama sa svih strana, Tadićev govor zapravo je bio sasvim uravnotežen. I samim tim nimalo iznenađujući. To jest, bio je upravo onako izbalansiran kakva je politika Demokratske stranke već par godina unazad. Ništa manje „skandalozan“ ili „državotvoran“ (kako ko voli da tumači čašu pred njim) nego podrška Ustavu ili povlačenje ambasadora iz zemalja koje su priznale nezavisno Kosovo. Redovno se gubi iz vida kako Demokratska stranka (više) nije omanja opoziciona partija uličnih demonstranata i „čuvara vatre“. Mazohistička nostalgija za tim vremenom jednostavno gubi iz vida realnost, bila ta realnost dobra ili ne. A ona je takva da antiratni aktivisti i predratni antimiloševićevci danas više nisu jedini koji glasaju za Demokratsku stranku. Štaviše, oni su tu manjina, jer je takvih ionako malo. Ova stranka danas ima veoma heterogeno biračko telo i mnogi u dotičnom jednostavno ne žele da se sećaju ratnih zločina i uloge ove države u njima. Tužno ili ne, ali mnoge birače DS jednostavno ne frustrira isuviše ponuda oprosta socijalistima. Čaša je poluprazna onima koji su se nakon proteklih izbora našli u neugodno ugodnom položaju opozicije, te im se može kritikovati na sav glas. Mesta za objektivnu kritiku (uvek) ima, ali valja biti oprezan kada je dotična zaista objektivna, a kada nam se zbog ličnih društvenih iskustava provlače subjektivne interpretacije o polupunom ili polupraznom. Bilo to žalosno ili ne (a nekako jeste), ali politika neisključivosti, svesne zaboravnosti, te pomiriteljskog flerta i koketiranja sa nacionalističkim i antievropskim partijama od Koštunice do Dačića, zapravo je Demokratskoj stranci donosila sve više i više glasova. A to se broji. I to tvrdo objektivno, bez prostora za subjektivne impresije.