Kad je onomad za Dubrovnik rečeno da ćemo izgraditi novi, stariji i lepši, te da nema mesta očaju što je onaj – bíće mlađi i ružniji – (s)rušen, na tren sam pomislila: dalje se od ove zloćudne gluposti ne može ići. Taj trenutak naivnog optimizma ostao bi zaboravljen, da me skorašnji događaji na državnom univerzitetu nisu podsetili na pomenutu izjavu, skrećući mi pažnju na čudovišnu kašu u glavi onih koji bi da prave novi, stariji i lepši univerzitet od srednjovekovnog.


Ima tome podosta vremena otkako je država obznanila da bi njen novi, stariji i lepši univerzitet trebalo sačiniti od studentskih para, nikako ne od onih iz budžeta. Iako u Srbiji između reči i dela postoji nepremostiv jaz, kada je na snazi otimanje novca, naša je država hitra i uporna, pa se tako akademcima iz godine u godinu nabijaju sve veće školarine. Naravno, niko ne pita zašto država odvaja tako malo sredstava za obrazovanje i zašto ih stalno sebi ugurava u džep, u svoju elitističku demokratiju i višestranačku partiju. Umesto toga, pitanja i odgovori povodom novog, starijeg i lepšeg univerziteta usmeravaju se tamo gde im nije mesto, što je samo po sebi sasvim razumljivo, jer u Srbiji niko i ništa nije na mestu na kojem bi trebalo da bude.

Elem, kako počne koja školska godina, prolomi se jasan i razgovetan urlik naših studenata: dole školarine! Ali država, sve zajedno sa svojim činovnicima, odmah vadi knutu i udara po najvrednijem komadu vlastitog građanstva. Dok zgrće novce, poručuje: onaj ko traži da se školarina smanji, ili ne daj bože, sasvim ukine, okoreli je i retrogradni levičar i anarhista koji bi da nasrne na srpski kapitalizam bez kojeg nam nema ulaska u beli svet. Iz ovog bi se dalo zaključiti mnogo šta, pa i to da je katolička Crkva, s papinstvom na čelu, levičarsko-anarhistička organizacija, jer, eto, baš je ona prva koja je u srednjem veku proklamovala besplatno školovanje. I nije Crkva to činila (samo) zato što je znanje smatrala Božjim darom, svetinjom koja se ne sme prodavati, nego (i) zato što je siromašnim studentima htela da garantuje obrazovanje. I nije Crkva siromašnima davala ove garancije zato što je volela sirotinju, nego zato da bi iz te populacije za sebe pridobila najbolji kadar. I nije Crkvi bilo stalo do sreće i blaženstva onih koji taj kadar čine, nego do vlastitog opstanka koji bi bez obrazovanih bio ugrožen.

Da li se, onda, čuditi što se srednjovekovna Država takmičila s Crkvom koja će od ovih institucija više zlata da izdvoji za Univerzitet?

U srednjem veku to nije bilo čudno. Ali našoj progresivnoj državi jeste. Njoj ne treba ni kadar ni opstanak: dok traje, traje. E, sad, pitanje trajanja Srbije za državu je stvar (trenutnih) parlamentarnih i predsedničkih izbora, a ne pitanje univerziteta, pa je iz čistog patriotizma stvari obrnula s nogu na glavu: ako studenti nemaju nameru da daju novce za novi, stariji i lepši univerzitet, oni, iako još nisu proglašeni katolicima, svakako idu tragom levog anarho-katoličanstva, što, nema sumnje, ostavlja loš utisak na pravoslavne multikonfesionalne građane. Ako li, pak, studenti pride hoće i da štrajkuju, ostvarujući time jednu od tri privilegije univerziteta osvojene u srednjovekovlju, onda su još i mračnjaci koji naprednu Srbiju vraćaju u XIII vek iz kojeg se ova po mnogo čemu još uvek čupa. No, da bi čitava stvar bila naprednija, naročito u pogledu morala, protiv besplatnog školovanja zalažu se upravo oni koji su se o takvo školovanje najviše okoristili. Dakle, državni službenici, koji se iz nekih razloga zovu nastavnici.

Univerzitet je u srednjem veku nastao onako kako je jedino i mogao – kao korporacija, zajednica učenika i učitelja koji dele isti interes – znanje. Tako je bilo tada, tako je i sada. Samo što novi, stariji i lepši ne želi da bude takav univerzitet. On za svoj temelj hoće da postavi jednu notornu i svirepu laž: da se studentski i profesorski interesi sasvim razlikuju, da su, štaviše, do te mere suprotstavljeni da je, što se univerziteta tiče, najprirodniji sukob između akademaca i nastavnika, a nipošto između univerziteta i države. Krv koju su srednjovekovni studenti zajedno sa svojim profesorima prolivali da bi se oslobodili nepodnošljive stege državnika, crkvenjaka i gradskih opštinara, krv koju su dali da bi pokazali da se samo u slobodi može negovati znanje koje je svima na korist i baš zato zlata vredno, ta krv kao da se zalud izlila. I jeste zalud za sve one koji tvrde da studenti pitanjem školarine žele da vlastite nastavnike i njihovu čeljad ostave gole i bose, gladne i jadne. Ruku na srce, ne znam niti jednog studenta koji je namerio da profesora prometne u proletera kojem se jemči isključivo život od smoga i zagađene vode, ali znam da je moja država većinu svojih građana pretvorila u klasu onih koji jedva preživljavaju.

I u srednjem veku je većina jedva preživljavala. Tu je Srbija rame uz rame s davnim vremenima, samo što neće da ide u korak s rešenjima koja su ondašnja vremena nudila univerzitetu, a koja se i danas primenjuju u svakoj uređenoj zemlji. Ako ostavimo po strani srednjovekovne beneficije i velikodušnost mecena, nastavnika mogu plaćati ili njegovi učenici ili civilne vlasti. Ako je nastavnik na plati, on je radnik, a znanje roba. Prima li platu od studenata – on je trgovac, prima li je od države – službenik je. Ono što nastavnik na državnom univerzitetu zasigurno ne može biti, to je službenik koji trguje. A novi, stariji i lepši baš to traži od svog nastavnika. Zašto? Zato što država svoj univerzitet ne sme da pretvori u privatni jer bi izgubila ugled i jednu od najvažnijih poluga svoje moći – onu koja kontroliše njenu najperspektivniju (najmlađu, najsnažniju, najprogresivniju) i stoga po nju najopasniju inteligenciju, nepotkupljivu inteligenciju koja još ne mari za institucije u koje su se ugurali ocvali intelektualci. A zašto to smeta nastavnicima? Pa zato što bi se među njima najlojalniji državni činovnici našli na ulici. Nijedan student ih ne bi slušao, a kamoli plaćao. Time bi izgubili svaki značaj za državu, pa i njihove jasle. Oni kojima je država žmurećki dodelila i dodeljuje licencu predavača ne samo da bi prestali da čine deo državne moći, oni bi se uistinu vukli po sokacima, radeći isto ono što i veliki deo našeg građanstva. A zašto pa ne? Po čemu su oni bolji, ako ne i gori, od te većine? Kada univerzitetski profesori budu počeli da odgovaraju na takva pitanja, naći će se tamo gde su im i studenti. Tek tada će se moći ozbiljno razgovarati o državi i univerzitetu koji bi, da se studenti pitaju, trajali doveka, a ne tek do sledećih parlamentarno-predsedničkih izbora.

Autorka je nastavnik na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.